Tama
Posted by Miroslav ibn Vukadin al-Hum on Thursday, January 20, 2011
Gde se nalazi granica ljudske izdržljivosti? Koliko toga može da vam se desi pre nego što kažete sebi da je dosta? Zašto ljudi uživaju u obrascima i rutini? Kada bi nekog pitali zašto i dalje trpi da bude nečiji rob (bilo da je to rob poslodavca, bračnog druga, učitelja, roditelja ili bilo koga drugog), on će vam reći: "Pa ja nisam ničiji rob. Živim onako kako ja hoću. Potpuno sam slobodan!". Slobodan?! Pa zašto onda izvršavaš tuđe naredbe, a ne svoje? Da li je tvoje zamišljanje slobode, da ustaješ u pet ujutru, ideš po ledu i snegu da radiš kao neka zaprežna životinja, pritom bivajući izložen diskriminaciji, iživljavanju i mučenju od strane bogataša, onda se vratiš kući potpuno izmrcvaren, bez ikakvih ljudskih osećaja, i radiš "kućne poslove", sve dok ne dođe vreme da se uveče onesvestiš do narednog jutra, kada sve to ponavljaš iznova, a da državu u kojoj živiš ni najmanje ne interesuje šta TI misliš o svemu tome? Da li je to tvoje zamišljanje slobode i kreativnosti? Ako je zaista tako, onda ti želim veoma dug život.
Što se mene tiče, meni je dužina mog života potpuno nebitna. To može biti još sto godina, a može biti i samo do sutra. Ali ono što je meni bitno, to je kako ga živim. Ili bolje rečeno, hoću li sebi reći da sam zadovoljan onim što radim ili ne. Svi prolazimo kroz faze, pa tako i ja. I sam život se sastoji iz mnogo faza. Tako i meni dođe faza kada moram da istrpim da budem nečiji rob za neki vremenski period. Mislim da je normalno svesno ući u tako nešto, ako znate da to vodi ka nečem boljem (ali relativno brzo, a ne "kad deca odrastu i osnuju sopstvene porodice"). Međutim, neverovatno sam iznenađen kad vidim kako većina drugih ljudi nema nikakve vizije o svom životu! Niko od njih uopšte i ne pomišlja da bi mogao da se oslobodi ropstva! I to je ono što nikako ne shvatam. Ljudi se ne osećaju sposobnim ni za šta, osim za ono što već rade! I misle da je to jedini način da opstanu, da ostanu tu gde jesu, i budu zlostavljani, iako znaju da ih to čini robom. Zaboravljaju da su i na to mesto, gde su, došli odnekuda, a ne niotkuda! Zaboravljaju da su imali drugih faza ranije, i zaboravljaju da su prvo morali da nemaju tu situaciju roba, da bi je imali. Pa kako onda da shvate da moraju da se odreknu toga, da bi ušli u neku sledeću, bolju fazu? Svima je izgovor "prvo ti nađi bolji posao, boljeg supružnika, bolji autoritet, pa tek onda kreni dalje". To je za mene potpuno detinjasta, gotovo glupa fraza! Pa to jednostavno ne biva! To je kao da zatvoreniku kažeš "prvo nađi bolji život van zatvora, pa ćemo mi da te pustimo"! To jednostavno ne drži vodu. Ne možete mešati faze, inače imate raspad sistema. I mašine rade u fazama i operacijama. I svemir tako funkcioniše. Istina, faze se menjaju, nastaju i nestaju, ali ipak imaju svoju izdvojenost iz sistema. Sistem se sastoji iz faza, pomešati dve faze bio bi raspad sistema. Drugim rečima, vi možete naći bilo šta izvan onog mračnog života koji već živite, ali s obzirom da niste imali vremena da promislite dobro o tome, niti ste imali slobode i energije da shvatite kako valja šta to vama u stvari treba (jer niste imali ni pet minuta tišine za sebe), to sigurno onda neće biti bolja faza, već samo neka prethodna, reciklirana.
Svaka promena je dobra, i to je istina. Lepo je kad se godišnja doba menjaju, lepo je kad posle suše dođe kiša, a posle kiše suša, pa je isto tako lepo i kad promenite način života. Pazite, rekao sam način života, a ne život. Vi i dalje imate isti život, bez obzira kako ga živite. Možete verovati u Hristova dela, možete verovati u reinkarnaciju i druge živote, možete i ne verovati u ništa od toga, ali se morate složiti sa ovom činjenicom - život nije tvorevina, niti materija; život je skup potencijala koje možete iskoristiti ili protraćiti. Život je ne ono što ide ka vama, već ono što vi možete da stvorite, i da pošaljete od sebe. Pravi život je izbor, mogućnost. Ne obrazac, ili jednačina. Drugim rečima, lucidna kreativnost. Igranje prilikom oblikovanja. Ne izvršavanje zadatka.
Što se mene tiče, meni je dužina mog života potpuno nebitna. To može biti još sto godina, a može biti i samo do sutra. Ali ono što je meni bitno, to je kako ga živim. Ili bolje rečeno, hoću li sebi reći da sam zadovoljan onim što radim ili ne. Svi prolazimo kroz faze, pa tako i ja. I sam život se sastoji iz mnogo faza. Tako i meni dođe faza kada moram da istrpim da budem nečiji rob za neki vremenski period. Mislim da je normalno svesno ući u tako nešto, ako znate da to vodi ka nečem boljem (ali relativno brzo, a ne "kad deca odrastu i osnuju sopstvene porodice"). Međutim, neverovatno sam iznenađen kad vidim kako većina drugih ljudi nema nikakve vizije o svom životu! Niko od njih uopšte i ne pomišlja da bi mogao da se oslobodi ropstva! I to je ono što nikako ne shvatam. Ljudi se ne osećaju sposobnim ni za šta, osim za ono što već rade! I misle da je to jedini način da opstanu, da ostanu tu gde jesu, i budu zlostavljani, iako znaju da ih to čini robom. Zaboravljaju da su i na to mesto, gde su, došli odnekuda, a ne niotkuda! Zaboravljaju da su imali drugih faza ranije, i zaboravljaju da su prvo morali da nemaju tu situaciju roba, da bi je imali. Pa kako onda da shvate da moraju da se odreknu toga, da bi ušli u neku sledeću, bolju fazu? Svima je izgovor "prvo ti nađi bolji posao, boljeg supružnika, bolji autoritet, pa tek onda kreni dalje". To je za mene potpuno detinjasta, gotovo glupa fraza! Pa to jednostavno ne biva! To je kao da zatvoreniku kažeš "prvo nađi bolji život van zatvora, pa ćemo mi da te pustimo"! To jednostavno ne drži vodu. Ne možete mešati faze, inače imate raspad sistema. I mašine rade u fazama i operacijama. I svemir tako funkcioniše. Istina, faze se menjaju, nastaju i nestaju, ali ipak imaju svoju izdvojenost iz sistema. Sistem se sastoji iz faza, pomešati dve faze bio bi raspad sistema. Drugim rečima, vi možete naći bilo šta izvan onog mračnog života koji već živite, ali s obzirom da niste imali vremena da promislite dobro o tome, niti ste imali slobode i energije da shvatite kako valja šta to vama u stvari treba (jer niste imali ni pet minuta tišine za sebe), to sigurno onda neće biti bolja faza, već samo neka prethodna, reciklirana.
Svaka promena je dobra, i to je istina. Lepo je kad se godišnja doba menjaju, lepo je kad posle suše dođe kiša, a posle kiše suša, pa je isto tako lepo i kad promenite način života. Pazite, rekao sam način života, a ne život. Vi i dalje imate isti život, bez obzira kako ga živite. Možete verovati u Hristova dela, možete verovati u reinkarnaciju i druge živote, možete i ne verovati u ništa od toga, ali se morate složiti sa ovom činjenicom - život nije tvorevina, niti materija; život je skup potencijala koje možete iskoristiti ili protraćiti. Život je ne ono što ide ka vama, već ono što vi možete da stvorite, i da pošaljete od sebe. Pravi život je izbor, mogućnost. Ne obrazac, ili jednačina. Drugim rečima, lucidna kreativnost. Igranje prilikom oblikovanja. Ne izvršavanje zadatka.