MMXII

Sunce. Zvezda u središtu našeg solarnog sistema, koja nama život znači. Svima nama je pomen na Sunce relativno neinteresantan, jer smatramo kako mi "znamo" za Sunce, samo zato što je tako sjajno na nebu, i što se štitimo od njega kada dođe leto. Ali, malo ljudi zna da je Sunce u stvari veće od 85% ostalih zvezda u ovoj galaksiji, i samim tim spada među veće i uticajnije zvezde u galaksiji.

Od nas je udaljeno 8 svetlosnih minuta, vreme koje je potrebno svetlosti da sa Sunčeve površine dođe do naših očiju. Zanimljivo je da je istoj toj svetlosti potrebno milion godina da iz jezgra Sunca izbije na njegovu površinu, a onda samo osam minuta do nas. Magnitude je -26,74 (to je minus ispred brojke - što je nebesko telo sjajnije magnituda mu je manja, pa mnoge zvezde imaju negativnu magnitudu), pa je suvišno reći "lako ga je videti na nebu". Istina je da mi ne možemo direktno da gledamo u njega. Ako gledate u Sunce duže od nekoliko sekundi, rizikujete da oštetite oči. Ako, pak, pogledate u Sunce kroz neki optički instrument bez zaštitnog filtera, kao dvogled ili ne dao bog teleskop, možete da se oprostite od očnog vida do kraja života, jer ćete doslovno spržiti svoju mrežnjaču u trenu oka (kakva ironija). Sunce je golim okom idealno posmatrati samo u neki miran zalazak, i to nakratko. Sa zaštitnim naočarima možete ga posmatrati bilo kada, ali i tada treba biti oprezan, jer mnogi filteri koji se prodaju kao "zaštitni" u stvari zadržavaju samo vidljivu svetlost, ali propuštaju nevidljivu, ultravioletnu, a ona je ta koja pravi štetu oku. Dakle, u astronomiji vlada osnovno pravilo - zdrav razum, pa tek onda nebeska obzervacija.

Verovatno malo koga interesuju tehnički podaci o nekom nebeskom telu, pogotovo kada je u pitanju neko tako očigledno, kao Sunce. Ali, mislim da je na mestu upoznati neke detalje o njemu. Sunce je prečnika oko 1.392.000 km, što je više od sto puta veće od nas. Ono obuhvata 99,86% celokupne mase našeg sistema. Sunce naravno nema dan i noć kao mi, ali ima rotaciju, kao i sva nebeska tela u svemiru. Ali, zbog svoje strukture (jer Sunce nije čvrsto telo, već plazmatično), ono se nejednako okreće oko svoje ose. Ekvator se brže okrene (25 dana) od polova (34 dana). Gravitacija na površini Sunca je 28 puta jača od naše, pa bi tako osoba teška 90kg na Zemlji, na Suncu težila dve i po tone. (na stranu što na površinu Sunca ne biste mogli da kročite jer ona nije čvrsta) Kad smo već kod čvrstoće, i ona je nejednaka u različitim slojevima Sunca. Sunčevo jezgro je 150 puta čvršće od vode, i temperature 13 miliona stepeni. U njemu se putem nuklearne fuzije vodonik pretvara u helijum, čiji fotoni sa površine Sunca izbijaju delom kao vidljiva svetlost, a delom kao solarni vetar. Površina Sunca (fotosfera) je pet puta manje gusta od vode, i temperature "samo" 5.500 stepeni. Nešto hladniji delovi na površini se sa Zemlje vide kao tamne Sunčeve pege.

Sunce je na polovini svog životnog veka. Za 5-6 milijardi godina ono će nestati. Ali, to ne treba da vas brine. Čovečanstvo će nestati mnogo pre toga, pa nećemo biti svedoci njegovom umiranju. Zato vas ništa ne sputava da već danas uživate u Suncu, i bez gledanja u njega. Dolazi proleće, i ništa vas ne košta da izađete napolje i uživate u toplini Sunca. Ako umete da uživate u Suncu, vi u stvari uživate u životu, jer je Sunce preduslov za život na ovoj planeti, a ne voda. Voda je samo katalizator, koji je neorganske materije pretvorio u organske, ali Sunce je ono koje je stvorilo život. Stoga ne čudi večna opčinjenost čoveka Suncem, koje je uvek poistovećivao sa božanskim.

Geološki posmatrano, teritorija današnje opštine Aleksinac je veoma mlada. Ona je, sa izuzetkom okolnih vrhova Jastrepca, Ozrena, Sedog Vrha i Bukovika, do pre par miliona godina bila pod Panonskim morem, koje se svojim južnim krakom, dužinom današnje Velike i Južne Morave, prostiralo na jugu sve do niške, odnosno leskovačke kotline. To dokazuje i mnoštvo fosila morskih školjki razasutih svuda unaokolo. Stoga, skoro čitava teritorija opštine Aleksinac, sa svojim stenama, tlom, florom i faunom, nije starija od 2 miliona godina. To je već period kada je prvi primitivni čovek, Homo Habilis, odavno izumro, a naredni, Homo Erectus, napustio Afriku, i proširio se teritorijom čitave Azije. A kada se uzme u obzir da ona nikada nije bila okovana ledom niti prekrivena glečerima, tokom promenljivih ledenih doba, ostala je izvorna svom prvobitnom izgledu i, ako se izuzme uticaj čoveka, prilično netaknuta od vremena kada se Panonsko more povuklo.

Arheološka nalazišta su na teritoriji opštine Aleksinac sistematski počela da se izučavaju krajem XIX veka. Ne postoji ni jedno otkriveno nalazište koje datira iz paleolita (starijeg kamenog doba), ili mezolita (srednjeg kamenog doba). Međutim, to ne znači da ih nije ni bilo, već samo da možda tek treba da budu otkrivena, ili nikada nisu bila prepoznata.

To kažem zato što, po meni, postoje posredni dokazi da su ovu teritoriju naseljavali ljudi još u paleolitu. Naime, 1934. godine je u selu Gornji Krupac, u istočnom delu aleksinačke opštine, na lokalitetu Kremenac, na imanju braće Stojanović, pronađeno nešto kremenog oruđa. Ti šturi podaci su sve što je ostalo zabeleženo iz tog perioda. Ipak, i na osnovu njih se nešto može naslutiti. Kremena oruđa su na teritoriji Srbije bila karakteristična gotovo isključivo za period srednjeg paleolita (period od pre 100.000-40.000 god.). Ona su se znatno proredila u periodu mezolita, a već u neolitu su bila zamenjena finim, uglačanim oruđem od običnog kamena. Još kad se uzme u obzir da u neposrednoj blizini Niša (tačnije pored sela Rujnik), već postoji značajno paleolitsko nalazište iz tog perioda, pa još da se i sam lokalitet isto naziva Kremenac (što pokazuje veliko bogatstvo tog kamena - a lično sam tamo pronašao neke veoma lepe primerke oruđa), više je nego zgodno pretpostaviti da su ti primitivni ljudi lako mogli eksploatisati i ovo mesto. Ti ljudi su inače bili pripadnici grane Homo Sapiens Neanderthalensis, ili prostije - neandertalci. Rastom su bili nešto niži od nas, sa nešto manjim šakama, pa su im i oruđa shodno tome načinjena tako da nama izgledaju nešto manja nego što bi nam bilo potrebno.

Tako da, iako ovaj nalaz nikada nije bio pobliže vremenski lociran, ja na osnovu ovih posrednih činjenica zaključujem da se tu u srednjem paleolitu nalazilo neandertalsko nalazište, a možda i stanište, jer se selo danas nalazi u podnožju Ozrena, koje ima mnoštvo pećina, čime ponovo može da se povuče paralela između ta dva mesta, isto kao između niškog Kremenca i obližnje Humske Čuke. Nažalost, svi ostali podaci vezani za to otkriće su odavno izgubljeni. Braće Stojanović odavno više nema. Nema čak više ni lokaliteta koji se bilo gde u okolini sela danas naziva Kremenac, pa je gotovo nemoguće pobliže locirati tačno mesto. Jedino što mi je preostalo, bilo je da odem do sela, i pokušam vizuelno da lociram ikakav predeo koji bi izgledom podsećao na Kremenac kod Niša, jer nemam razloga da sumnjam da bi ta dva mesta, koja su i inače geografski veoma blizu, izgledom bila različita. Kremenac pored Niša inače veoma podseća na afričku savanu, ili neku polupustinju, jer je prošaran belim kamenjem (neodlomljeni kremen kamen je u stvari beo spolja), zakržljalim oštrim žbunjem i izuzetno finim peskom, koji se uvlači u sve pore.

To nije običan put. Jeste fizički, ali je isto tako i psihički. Rekao bih da je istovremeno i spoljašnji i unutrašnji.

Mnogo puta u životu sam polazio na takve puteve, ali sam ih uvek planirao na najviše jednu godinu, i uvek bih se vraćao odakle sam krenuo. Sada sam po prvi put spreman da sebi kažem kako više ne želim da pravim krugove, i da se vraćam odakle sam krenuo. Želim da krenem odavde u nepoznato, i da uopšte i ne planiram gde će me put odvesti. Ali jedna stvar je sigurna - krenuću iz poznatog, da bih završio u nepoznato, a onda ću krenuti iz nepoznatog, i nastaviti dalje u nepoznato. Nema potrebe okretati se nazad i vraćati se na početak.

Veliki pesnik, Tomas Eliot, rekao je: "Nikada nećemo prestati sa istraživanjem. Prestanak svog našeg traganja biće da stignemo odakle smo krenuli, i prvi put poznamo to mesto." Srećom, to je rekao zato što je bio siguran da se tako nešto nikada ne može desiti. Pa ni ja više ne želim da poznajem "to mesto".

Za početak, krećem dvema stazama istovremeno. Jedna je potpuno ovozemaljska, materijalna, baziraće se na arheologiji, i nazvaću je Millareca. Druga je onostrana, nebeska, okultna, bazirana na astronomiji, a nju ću zvati Sirius. Gde će me te staze odvesti, ne znam, i ne zanima me. Ali znam da se kroz osvešćenje krećem u večnost.

Gde se nalazi granica ljudske izdržljivosti? Koliko toga može da vam se desi pre nego što kažete sebi da je dosta? Zašto ljudi uživaju u obrascima i rutini? Kada bi nekog pitali zašto i dalje trpi da bude nečiji rob (bilo da je to rob poslodavca, bračnog druga, učitelja, roditelja ili bilo koga drugog), on će vam reći: "Pa ja nisam ničiji rob. Živim onako kako ja hoću. Potpuno sam slobodan!". Slobodan?! Pa zašto onda izvršavaš tuđe naredbe, a ne svoje? Da li je tvoje zamišljanje slobode, da ustaješ u pet ujutru, ideš po ledu i snegu da radiš kao neka zaprežna životinja, pritom bivajući izložen diskriminaciji, iživljavanju i mučenju od strane bogataša, onda se vratiš kući potpuno izmrcvaren, bez ikakvih ljudskih osećaja, i radiš "kućne poslove", sve dok ne dođe vreme da se uveče onesvestiš do narednog jutra, kada sve to ponavljaš iznova, a da državu u kojoj živiš ni najmanje ne interesuje šta TI misliš o svemu tome? Da li je to tvoje zamišljanje slobode i kreativnosti? Ako je zaista tako, onda ti želim veoma dug život.

Što se mene tiče, meni je dužina mog života potpuno nebitna. To može biti još sto godina, a može biti i samo do sutra. Ali ono što je meni bitno, to je kako ga živim. Ili bolje rečeno, hoću li sebi reći da sam zadovoljan onim što radim ili ne. Svi prolazimo kroz faze, pa tako i ja. I sam život se sastoji iz mnogo faza. Tako i meni dođe faza kada moram da istrpim da budem nečiji rob za neki vremenski period. Mislim da je normalno svesno ući u tako nešto, ako znate da to vodi ka nečem boljem (ali relativno brzo, a ne "kad deca odrastu i osnuju sopstvene porodice"). Međutim, neverovatno sam iznenađen kad vidim kako većina drugih ljudi nema nikakve vizije o svom životu! Niko od njih uopšte i ne pomišlja da bi mogao da se oslobodi ropstva! I to je ono što nikako ne shvatam. Ljudi se ne osećaju sposobnim ni za šta, osim za ono što već rade! I misle da je to jedini način da opstanu, da ostanu tu gde jesu, i budu zlostavljani, iako znaju da ih to čini robom. Zaboravljaju da su i na to mesto, gde su, došli odnekuda, a ne niotkuda! Zaboravljaju da su imali drugih faza ranije, i zaboravljaju da su prvo morali da nemaju tu situaciju roba, da bi je imali. Pa kako onda da shvate da moraju da se odreknu toga, da bi ušli u neku sledeću, bolju fazu? Svima je izgovor "prvo ti nađi bolji posao, boljeg supružnika, bolji autoritet, pa tek onda kreni dalje". To je za mene potpuno detinjasta, gotovo glupa fraza! Pa to jednostavno ne biva! To je kao da zatvoreniku kažeš "prvo nađi bolji život van zatvora, pa ćemo mi da te pustimo"! To jednostavno ne drži vodu. Ne možete mešati faze, inače imate raspad sistema. I mašine rade u fazama i operacijama. I svemir tako funkcioniše. Istina, faze se menjaju, nastaju i nestaju, ali ipak imaju svoju izdvojenost iz sistema. Sistem se sastoji iz faza, pomešati dve faze bio bi raspad sistema. Drugim rečima, vi možete naći bilo šta izvan onog mračnog života koji već živite, ali s obzirom da niste imali vremena da promislite dobro o tome, niti ste imali slobode i energije da shvatite kako valja šta to vama u stvari treba (jer niste imali ni pet minuta tišine za sebe), to sigurno onda neće biti bolja faza, već samo neka prethodna, reciklirana.

Svaka promena je dobra, i to je istina. Lepo je kad se godišnja doba menjaju, lepo je kad posle suše dođe kiša, a posle kiše suša, pa je isto tako lepo i kad promenite način života. Pazite, rekao sam način života, a ne život. Vi i dalje imate isti život, bez obzira kako ga živite. Možete verovati u Hristova dela, možete verovati u reinkarnaciju i druge živote, možete i ne verovati u ništa od toga, ali se morate složiti sa ovom činjenicom - život nije tvorevina, niti materija; život je skup potencijala koje možete iskoristiti ili protraćiti. Život je ne ono što ide ka vama, već ono što vi možete da stvorite, i da pošaljete od sebe. Pravi život je izbor, mogućnost. Ne obrazac, ili jednačina. Drugim rečima, lucidna kreativnost. Igranje prilikom oblikovanja. Ne izvršavanje zadatka.

Svako od nas ima one trenutke kada jednostavno mora da zastane i oslušne... Oslušne svet oko sebe, a zatim svet iznutra. Iz svog najdubljeg bića. Mi ljudi nismo ni svesni koliko je naš život u našim rukama, a ne u rukama drugih. Svi na kraju odlazimo sa ove Zemlje, zar ne? Pa čemu onda toliki strah i tolika nemoć? I ne shvatamo koliko je lako dostići sreću i kontrolisati naše živote. Svi imamo pravo na to.

Postoje razna društvena i civilizacijska prava koja moramo da poštujemo nevezano za našu volju. Ali ja govorim o onom iskonskom, bogom danom, prirodnom pravu koje svako od nas poseduje. A to je pravo da misli svojom glavom i da sledi svoj instinkt i svoju intuiciju. Koliko je teško to primenjivati? Zbog čega je svima tako nešto toliko trivijalizovano pod izgovorom opstanka, isto kao i sreća ili snovi?

Dokle ćemo želeti da naše živote kontroliše država, društvo bez ikakve želje za svesnošću ili strane korporacije koje od nas stvaraju neorobovlasničku marvu? Svi moramo da shvatimo da smo mi ti koji kujemo svoju sreću. Ne roditelji, ne društvo, ne predsednik, pa čak ne ni sam Bog, ako u njega verujete, jer svi na kraju umiremo. Zvuči morbidno? Ne, to se zove život. Hvala bogu na smrti, jer je ona ta koja ima potencijal da nas oslobodi životnih strahova.

Ako smo se sad složili sa činjenicom da ćemo jednog dana umreti u ovom fizičkom životu, zašto se onda ponašamo kao da smo besmrtni? Zašto svakog dana stavljamo svo naše slobodno vreme u službu naših poslodavaca i države koju nismo ni birali, kao da imamo sve vreme ovoga sveta? A sve nam govori suprotno - da gubimo vreme. Gubimo vreme sa školovanjem, koje niko ne ceni, gubimo vreme sa traženjem posla, za koje niko neće da nam kaže hvala, gubimo vreme sa stvaranjem porodica, koje su i same dovoljno izgubljene i bez nas, umesto da radimo ono za šta smo se rodili.

Sećate se kako sam rekao da smo sami kovači naše sreće? Evo kako to funkcioniše. Bavimo se onim što nas čini srećnim. Tačka. Ako vam intuicija kaže da se ispišete sa fakulteta, uradite tako. Ako vam intuicija kaže da date otkaz jer vas posao uništava, ne oklevajte da date. Ako ste već zasnovali porodicu i imate decu, žalim slučaj, probajte u sledećem životu. Šalim se, ima nade i za vas, samo je malo teže da uskladite vašu sreću sa srećama ostalih članova, ali to ne znači da ne trebate da stremite ka tome.

Svako od nas ima dovoljno razvijen instinkt da zna šta želi u životu i kojim putem želi da ide. Treba samo da se usredredimo na to. Nije bitno hoćemo li dostići cilj, jer tako nešto i ne postoji. Nagon za putovanjem je taj koji nas čini srećnim a ne dostizanje cilja. Svi mi trebamo da se borimo za ova prava koja smo sami dozvolili da nam moderno društvo potisne u pretposlednji plan, odmah ispred razmišljanja o smrti (jer volimo da verujemo da se smrt dešava nekom drugom, a mi smo fantastični izuzetak evolucije i stoga smo besmrtni).

Svako od nas mora da se bori za sebe. Svako od nas može da traga za svojim unutrašnjim mirom i srećom koje ga vodi do mistične utopije Šangri-La ili Šambale u svakome od nas. To je ona utopija koja se zove spokoj duše. Ne, nasuprot ustaljenom verovanju, ne morate biti mrtvi da biste bili spokojni u svojoj duši. Svi smo mi ratnici, a naše bojno polje se zove život. Sad to ne treba da se shvati doslovno, jer se sreća ne dostiže mačem, već umom. Plamteći mač antičkog i renesansnog čoveka bio je um, a ne oružje.

Nije opasno po život odreći se robovlasništva, inače bi gazili po telima na ulici. Nećete umreti od gladi ako kažete "ne" pretpostavljenom. Voda, san i vazduh su znatno bitnija hrana od onoga što novac može da kupi. Ako mi ne verujete, isprobajte sebe. Bez hrane ćete poživeti do dva meseca. Bez vode do dve nedelje. Bez sna ćete živeti dva dana, pre nego što organ po organ počne da vam otkazuje, pre nego što i poslednji, mozak, otkaže nakon pet dana. Bez vazduha nećete poživeti ni pet minuta. Kako je onda novac primaran vašem organizmu? Sposobni ste da zarađujete samostalno i budete zadovoljni pritom. Samo treba pratiti vaš instinkt. Ova planeta je prepuna ljudi da bi vaša naklonost nečemu prošla nezapaženo. Ono što vi stvarate nekome će trebati.

Samo nemojte dozvoliti sebi da pod izgovorom straha od budućnosti proživite život kao nečiji rob, zavaravajući samog sebe da se "tako mora", samo zato što su svi oko vas i pre vas tako živeli. To što biste se izdvajali iz mase ako kažete "ne" nije razlog da ne uradite. I virus se izdvaja od ostatka organizma, pa ga razara dok ne usmerimo svu pažnju na njega. Isto tako i pojedinac može da ostavi traga. Nemojte biti ispunjeni strahom. Na kraju svi odlazimo. Rodili smo se mimo volje, umiremo mimo volje, ali zato imajmo svu volju da sami oblikujemo ono između ta dva.

Prestanite ovo da čitate. Izađite u prirodu, zažmurite i raširite ruke. Udahnite ono na šta nikad niste obraćali pažnju. Svoj život. Idite sa osmehom napred prema njemu, i nikada, nikada se ne osvrnite nazad.

Rodimo se. A onda nas munjevitom brzinom okuju lanci društvenog, etničkog, nacionalnog i religijskog "porekla", u najgorem slučaju trajno brišući naše bogom dano prirodno, tj. biološko poreklo. I potom ceo život proživimo duboko spokojni kako smo mi hrišćani, muslimani, hinduisti, iz visokog staleža ili niskog, iz ove ili one nacije, pritom zaboravljajući kako smo svi u trenutku rođenja, kada smo bili goli i bespomoćni, u stvari isto - ljudska bića. Potpuno ista. Štaviše, postoje veće genetske razlike između dva člana iste krvne porodice, nego između dve osobe sa suprotnih krajeva sveta.

Pa još pojam "rase". Koliki rasista trebaš biti kako bi se zdušno "borio" protiv rasizma? Zar borba protiv rasizma ne sugeriše upravo ono protiv čega se bori - rasnu podelu? Šta je sa ljudima koji uopšte ne shvataju pojam rase? Da li su oni rasisti ili nihilisti? Ili je i to još jedan od okova koje društvo baca na nas?

Vreme je Božića. Kraj jedne godine i početak druge. Kraj jednog lista i početak drugog. Svake godine sebi obećam kako ću naredne početi da se oslobađam jednog po jednog okova, jer duboko u sebi prosto osećam da mi je to neophodno kako bih napredovao. Ali je to izuzetno mukotrpan zadatak. Ipak, mislim da je krajnje vreme da priznam sebi da imam dovoljno razloga i mogućnosti da to uradim, bez obzira šta bilo ko misli o tome. To je i ono što želim sebi i svima nama u novim godinama - manje okova a više svesnosti i kreativnosti.