MMXII

Zemlja. Treća planeta od Sunca, i najveća među stenovitim planetama, prečnika 12.756km. Od Sunca je udaljena u proseku 1AJ (oko 150 miliona kilometara). Oko njega se okrene za 365 dana, a oko svoje ose za 24 časa (brojke su grubo zaokružene). To je jedina poznata planeta koja sadrži život (a s obzirom kako se ophodimo prema njemu ovde, i srećom jedina). Jedina planeta koja sadrži hidrosferu i biosferu.

Naša atmosfera sadrži prilično otrovne i zapaljive gasove, ali je život naučio da evoluira na njima, pretežno azotu i kiseoniku. Većina ljudi misli kako je efekat staklene bašte štetan po život, ali malo ko zna da je on bio presudan za razvoj života na ovoj planeti. Staklena bašta je upravo ta koja je stvorila blagu prosečnu temperaturu od 14 stepeni, na kojoj je evoluirala većina života. Bez njega bi temperatura bila daleko ispod nule, a planeta bi ličila na veliku santu leda. Dakle, bez umerenog efekta staklene bašte se ne može.

Zemlja ima preko 10.000 veštačkih satelita u svojoj orbiti, ali mi ćemo se zadržati na onom jedinom prirodnom.

Živimo u svetu definicija. Apsolutno sve u našim životima je definisano. A ako nije, onda svim silama težimo ka tome da ga definišemo. I tek onda smo mirni, kada sebi kažemo kako smo nešto definisali,  pa samim tim utičemo na pravila igre. Međutim, problem sa svim tim je što je to začaran krug samoobmane, i svi ljudi su u njemu. Ne rađamo se u njemu, ali sami sebe podsvesno smeštamo u njega, svojim odrastanjem, i svojim svesnim "uklapanjem" u društvo. I potpuno je nebitno da li ste seljak na farmi ili kralj neke zemlje; da li ste religiozan čovek i verujete u boga, ili ste okoreli naučnik ateista, vi ćete svejedno biti u tom začaranom krugu, rob definicija.

Ali ono što je strašno je to što tim priznavanjem definicija vi sebe izdvajate iz tog sveta magije. Možete verovati u boga, i reći kako sve što vidimo oko nas dolazi od boga a mi tu ne možemo ništa da uradimo, i vi ste sebe ubili. Možete biti naučnik koji govori da je verovanje u boga krajnje glupo, ali ne, vi znate bolje - vi sada verujete ne u boga, već u prirodu i fiziku. Potpuno nebitno, vi ste rekli isto što i ona "glupa" osoba, rekli ste kako sve ovo oko nas dolazi iz prirode, a mi tu ne možemo ništa da uradimo. I opet ste sebe ubili. Osudili ste sebe na najsporije moguće samoubistvo. Samoubistvo zvano "definisan, predvidiv život". Religija zatupljuje, ali isto tako i nauka. Dok god se trudite da izdvojite jedan deo iz celine, vi ste već glupi, iako druge u nekim drugim delovima te celine nazivate glupima. Verovatno i oni isto tako nazivaju vas, a istina je da ste svi skupa glupi, jer ne verujete da postoji veća slika od definicije proizašle iz nauke ili religije.

Ako opet mislite da trabunjam gluposti zapitajte se ovo: Da li je napredak civilizacije produkt boga ili društva? Sigurno ste izabrali nešto od ta dva, ali na žalost odgovor je nešto treće. Sve ono što uživate u ovom trenutku razvoja ljudskog društva, od kompjutera i interneta, pa do WC šolje i toalet papira, sve, apsolutno sve je rezultat pojedinaca. To je individualni napredak, a ne grupni. Zvuči žalosno, ali tako jeste. Ovu civilizaciju napred guraju pojedinci, a ne narodi i mase. Masa samo prati pravila koja zacrtaju pojedinci, isto kao što ovce prate pastira. I ko je sad tu glup - pastir, što se izdvaja iz sistema i shvata da može da dostigne neke nove nivoe razvoja svog bića, ali će ovce da ga gledaju sa podsmehom, ili ovce koje misle da je smisao života znati pravila, tj. "prati pastira"? Arhimed nije bilo ime naroda. Niti Pitagora, Galilej, Kopernik, Njutn, Tesla, Ajnštajn. To su imena ljudi. Izbrojte na prste koliko pojedinaca je dovelo ovu civilizaciju do ove tačke, i broj će možda biti jednocifren.

Ali kako su oni uspeli to što su uradili? Sigurno nisu bili vanzemaljci. To su pripadnici iste biološke vrste kojoj i vi pripadate. Ali oni se nisu zadovoljili poznavanjem definicija, kao vi. Oni su znali da granice postoje samo u ljudskom egu, i želeli su da ih probiju. Shvatili su da pravila i definicije ne dolaze od boga, niti univerzuma, već od samih ljudi. Čovek stvara definiciju, ne priroda ili bog. Pa ako je čovek stvorio sve dotadašnje definicije, zašto da oni sami ne izmisle neke nove. To je glavni pokretač napretka. Radoznalost. Društvo tu ne igra nikakvu ulogu, samo prati individualce iz straha da sama ne napravi nesigurne korake u osvešćenje.

Verovatno je svako stoleće videlo nekog ko se izdvajao iz te mase, ali s obzirom da je pripadao obskurnim sferama ljudske egzistencije, koje su odvajkada plašile široke narodne mase, ostajali su namerno potisnuti u domen otpadnika. Uzmimo za primer Georgija Gordžijeva, velikog gruzijskog mistika iz prve polovine XX veka. On je shvatao da su pravila i granice samo iluzije uma. Znao je da pokretačke snage prirode (ono što su stari Grci delili na pet elemenata - zemlju, vodu, vatru, vetar tj. vazduh i esenciju) leže u nama samima. Tako možete sami stvarati, kreirati i definisati. On je stvorio eneagram (grčki, enea - devet), koji je za njega bio ključ za sve procese u svemiru, i u makrokosmosu i u mikrokosmosu, ljudskom telu. Pogledajte sliku na početku. Ona ima devet krakova, ali su oni specifično povezani. Krakovi nose notne oznake skale, ali svaki krak može dobiti i broj, počev od 9 (do), pa 1 (re), 2 (mi) itd. Smatrao je da svakom životnom procesu odgovara određena nota, i da samim tim muzika nije puka kreacija uma, već jezik pretočen iz najdubljih tajni svemira. Krakovi 1, 4, 2, 8, 5 i 7 spojeni su u mrežu, koja je ujedno i decimalni iznos jedne sedmine (1/7 = 0,142857). Gordžijev je smatrao da tih šest krakova, brojeva, nota ili kako god ih nazvali, mogu opisati bilo koji proces u ovome svetu, ili u ljudima samim. Preostali krakovi 9, 3 i 6 povezani su međusobno u trougao, i oni su za njega predstavljali "tačke šoka" za ljudsku svest. Šta je smatrao pod time, pokazaću na primeru.

Najobuhvatniji primer njegovog eneagrama je proces unosa hrane u ljudski organizam. Ali moram da napomenem da je on pod hranom podrazumevao sve ono što hrani ljudski um, a ne samo telo. Pođimo od prvog kraka, broja 9, odnosno note Do. To je tačka unosa čvrste hrane u ljudski organizam (ono što unesete u vaša usta i sažvaćete). Vaše telo je tako pohranjeno. Hrana dalje ide do tačke 1, note Re. To mesto je vaš želudac, gde se hrana usitnjava i svaruje. Zatim ona ide to treće tačke, to je broj 2 i nota Mi. To mesto je vaše tanko crevo. Tu čvrsta materijalna hrana dolazi do svoje krajnje granice, i po njemu ona više ne može da se procesuira sama od sebe, već joj je potreban podstrekač. To je prva tačka šoka za ljudski organizam, tačka 3, a to je u ovom slučaju unos kiseonika. Poznato je da hranljive materije u vaš krvotok mogu da dospeju samo preko zidova tankog creva ili jetre, a to omogućuje kiseonik, kao "transporter". Tako je naredna tačka 4  četvrti stadijum za hranu, u ovom slučaju krvotok, ali drugi stadijum za vazduh tj. kiseonik. Od ove tačke vaše telo ima duplu funkciju, ne samo varenja hrane, već unosa lakše, suštinske supstance u vaše telo, a to je naravno vazduh, bez koga ne možete duže od nekoliko minuta.

Idemo dalje. Sad tu ulazi u igru onaj drugi krug oko eneagrama. Primećujete da od tačke 3 počinje Do na narednom krugu, dok na onom pređašnjem gde se još uvek nalazi čvrsta hrana sada ide Fa. Naredna tačka 5 je tačka gde se vaše telo više ne hrani nesvesno, tj. nezavisno od vaše volje. Ovde kao hrana ulazi ljudska misao, i njena energija, koja  kroz notu Sol dovodi one hranljive materije koje ste prvobitno pojeli kao hranu do druge tačke šoka, broja 6. Tu sad kao vaša hrana ulaze vaše impresije, odnosno očekivanja. To je njena tačka 9, odnosno nota Do. Poslednja dva stadijuma su ljudske emocije. Tačka 7, i nota La onog prvog kruga, jeste energija emocija. Poslednja tačka 8, i nota Si, jeste seksualni nagon, kao najviši oblik materijalne hrane. Treba napomenuti da je Gordžijev sve ovo smatrao materijom, i vazduh, i ljudske emocije, i seksualne želje. Samo je za njega seksualni nagon bio najčistiji obllik hrane, tj. hrana sa najvišom vibracijom od materijalne hrane koju možete uneti u vaš organizam.

U slučaju da ste "ovca" sa početka priče, koja samo prati pravila ceo život, a nikada ih ne ispituje, vaše telo će imati samo dva eneagrama, ona prva dva kruga hrane. Tako će se vaše telo hraniti ovim putem: jelo - varenje - sagorevanje - prva tačka šoka (kiseonik) - krvotok - misao - emocije - seks. Ukoliko ste osoba koja otvara svoju svest prema večnosti, onda na drugoj tački šoka, putem određenih vežbi koje je Gordžijev nazivao samosećanje, možete iskoristiti one više vibracije hrane (sopstvene emocije i seksualni nagon) za nešto više od pukog hranjenja svog tela i mozga. To je po njemu i glavni razlog za nečiji celibat. S obzirom da je po njemu seksualni nagon najviši, samim tim i najznačajniji oblik hrane koji nezavisno od vaše volje hrani vaš mozak, to onda njegovim pravilnim kanalisanjem možete podići sebe na viši nivo egzistencije, iznad onog začaranog kruga koji prolazite ceo život, i koji vam na žalost i izgleda kao sam život. Po njemu, ako pravilno pređete drugu tačku šoka za vaš organizam, na tački 6, i tako završite krug na trećem stupnju, naredna tačka 9, tj. vrh ovog eneagrama biće prva tačka "novog čoveka", kako je on to zvao. Vi onda više niste ista osoba, već osoba na višem stupnju vibracija.

Svakako, ako ste neko ko oseća potrebu da razbija pravila i stvara sopstvena, ne možete pratiti Gordžijeva pravila kao bibliju. I ne treba. Ali to u najmanju ruku pokazuje kakve nove sfere uma i inteligencije može otvoriti nagon sa osvešćenjem, kada neko prati sopstveni put.

Venera. Druga planeta od Sunca. Sa prečnikom od 12.104km, što je gotovo identično kao Zemlja, nije ni čudo što se zove sestrinskom planetom. Od Sunca je udaljena 0,7AJ, i oko njega se okrene za 225 dana. Oko ose se okrene za 243 dana, pa slično kao i u slučaju Merkura, dan na Veneri traje duže od njene godine. Poznata je od davnina. Vavilonci su već u 16.v.p.n.e. znali da su jutarnja i večernja zvezda jedno isto telo. Ali to nije bilo dovoljno za Grke, koji su je zvali Fosfor i Hesper. Čak su i Rimljani imali naziv za jutarnju zvezdu - Lucifer (što inače u prevodu znači svetlonoša). Naravno, ne treba objašnjavati zašto je zaživeo onaj dugi naziv umesto toga. Sloveni su je zvali Krasopani.

Veličina i gravitacija Venere su veoma slične Zemljinim. Ali tu prestaje svaka sličnost. Uletite u atmosferu Venere, i bićete sprženi, smrvljeni i uništeni kiselinom, pre nego što i dospete do površine. Pritisak na njenoj površini 92 puta je veći od normalnog pritiska na Zemlji, što je ekvivalentno pritisku na dubini od preko jednog kilometra u okeanima. Venera je obavijena gustim oblacima ugljen-dioksida i sumpor-dioksida. Oni stvaraju ekstreman oblik staklene bašte, pa je temperatura na bilo kojoj tački Venerine površine, kao i u pećnici, uvek konstantna, na 462 stepena. Bez obzira da li je u pitanju dan ili noć. U stvari, neke bitne razlike u svetlosti i nema. Danju je Sunce uvek nevidljivo iza oblaka, a noću se zarobljena Sunčeva svetlost sablasno širi pejzažom, pa je svetlost relativno jednolična. Vetrovi na površini su izuzetno spori, ali zbog 93 puta veće atmosferske mase nego kod nas, i najblaži povetarac bi vas smrskao kao stena. Sa druge strane, visoko u Venerinoj atmosferi besne jake oluje, sa vetrovima orkanskih jačina, a neretko i sa duplim tornadima, koji se okreću u suprotnim smerovima.

Govora o nekom životu na površini Venere i nema. Ali, njeni oblaci su druga priča. Teoretski, moguće je da na visini od 60-100km iznad Venerine površine, gde su uslovi blagi, sa atmosferskim pritiskom i temperaturom sličnim kao na Zemlji, uspevaju kolonije mikroorganizama koje se hrane Sunčevom svetlošću. Pogotovo kad se uzmu u obzir činjenice da su u gornjim slojevima otkrivene munje i grmljavine, kao i tragovi nekih jedinjenja koji na Zemlji mogu nastati samo kao organski ostaci. Na kraju, ultravioletne slike Venerinih oblaka pokazuju tamnije grupe oblaka, koje u stvari mogu predstavljati ove primitivne kolonije. Ali, to je otprilike vrhunac evolucije koji je trenutno moguć na Veneri - proste prokariotske ćelije, kakve su na Zemlji bile karakteristične pre 3 milijarde godina. Složićete se, bolje nego ništa. Uveren sam da primitivni oblici života postoje još negde u našem sistemu, a Venera je prva potencijalna stanica za to.

Obzervacija Venere je jedna od najlakših stvari kod amatera. Jarko bele boje je, od nas udaljena u proseku oko 2,5 svetlosna minuta. Posle Sunca i Meseca, to je najsjajnije nebesko telo ('99 identifikovano kao "neprijateljski satelit" od strane široke narodne mase, koja pre toga nikada nije imala potrebu da podigne pogled prema zvezdanom svodu i vidi nešto više od Srbije). Maksimalna magnituda joj je -4,6, ali s obzirom da je i ona, kao i Merkur, unutrašnja planeta od nas, potrebno je biti malkice strpljiv i čekati pogodan trenutak, kada nije previše blizu Sunca. Ali to nije problem, jer je na našim geografskim širinama vidljiva i do tri sata pre ili posle Sunca. Paradoksalno zdravom razumu, koji kaže da nebesko telo pruža veće uživanje sa  većim uveličanjem, kod Venere je situacija upravo obrnuta. Naime, to je nebesko telo sa najvećim albedom (albedo je termin koji označava količinu svetlosti odbijene od površine). Drugim rečima, Venera odbija oko dve trećine Sunčeve svetlosti koja joj stiže, pa ćete najbolje uživati u njoj ako je gledate golim okom, jer će svako uveličanje, zbog velikog rasipanja svetlosti, omogućiti samo mutnije slike. Naravno, tu su i specijalni filteri za teleskope, koji blokiraju neke zrake sa Venere, pa olakšavaju gledanje, tako da ćete bez problema videti njene faze ili mene, ali to je druga priča. Za sada, ništa vas ne košta da golim okom uživate u rimskoj boginji lepote i ljubavi.

Osnivanje mikronacije Millareca Sirius. Ona trenutno sadrži glavni grad Tron, sa četiri eksklave, ukupne površine 1,04ha (0,01km2). Zastava je bela preko cele površine.

Pored sela Katun (tačnije između Katuna i Dobrujevca), nalaze se dva lokaliteta, Neine njive i Panevlje, koji se nadovezuju jedan na drugi. Malo ko zna da se tu nalazilo neolitsko naselje vinčanske kulture, iz perioda 4.400-3.200 g.p.n.e., ali slike žrtvenih figura koje su tu nađene obišle su svet. To je najveće i najbogatije neolitsko nalazište u opštini Aleksinac. Nažalost, nije naučno istraživano, ali se na njivama sa obe strane glavnog puta može naći neverovatna količina praistorijskih ostataka. Bukvalno na svakom koraku se nalazi na desetine fragmenata. Ja sam pronašao gomilu delova posuđa (zdele, amfore, drške), fragmente kultnih figura, vazu čiji se oblik ne prepoznaje više, ali je verovatno reč o životinji, kao i kamenu motiku i sekiru. Novi fragmenti se izoravaju svake godine. Prava je šteta što niko nije uložio u istraživanje ovog naselja, jer zauzima veliku površinu, a prema zastupljenosti ostataka može se zaključiti da je ono bilo mnogoljudno.



Na povratku kući svratio sam i u selo Aleksinački Bujmir. Istočno od sela, na uzdignutoj terasi iznad potoka,  na lokalitetu Čabura, početkom osamdesetih godina dvadesetog veka pronađeni su ostaci praistorijskog naselja, za koje se ne precizira iz kog perioda. Pored fragmenata grnčarije, nađena je i jedna bušena kamena sekira, kao i ostaci suhozida (niskog zida, tačnije nasipa kamenja ili zemlje). Ja nisam pronašao nikakve ostatke, osim eventualno dalekosežnog nagoveštaja nekog kamenog suhozida na vrhu najviše terase.

Na Drugom oknu aleksinačkog rudnika uglja, početkom osamdesetih godina dvadesetog veka otkriveno je vinčansko naselje, koje datira iz perioda 4.400-3.200 g.p.n.e., i koje nije naučno istraživano. Ta blaga padina od drugog okna se tehnički zove Pištak, ali je lokalitet najviše poznat pod imenom Drugo okno. Najznačajniji nalazi su pronađeni u samoj deponiji jalovine (otpadne zemlje iz rudnika), a takođe je i na okolnim njivama izoravano keramike, žrtvenih figura, koštanog oruđa i kućnog lepa. Mesto je naizgled primamljivo, pogotovo imajući u obzir intrigantnu fotografiju nekih nalaza, pre svega glavu figurice i minijaturnu kultnu posudu. Međutim, ja, osim nekoliko parčića grnčarije, nisam pronašao ništa vredno pomena. Rudnik već decenijama nije u funkciji, a deponija jalovine, koja možda krije još neke neoštećene predmete, danas je urasla u gustu šumu, pa je nepristupačno prići joj.



Na taj lokalitet se nastavlja i lokalitet Stolna (ili Štolna), koji pripada ataru sela Kraljeva, a koji takođe sadrži retke ostatke ovog istog vinčanskog naselja.

Sredinom petog milenijuma pre nove ere dolazi do značajne seobe stanovništva na Balkanskom poluostrvu. Ta seoba je nastala kao posledica prodiranja anadolske kulture, koja se iz zapadne Male Azije proširila na jugoistočne, južne i jugozapadne delove Balkanskog poluostrva, što kopnenim putem, što pomorskim, tako da je došlo do lančane reakcije, gde je celokupno stanovništvo tih krajeva poluostrva počelo da se pomera prema severu. U periodu od stotinak godina, anadolska kultura se stapala sa lokalnim, pa je tako započeo period mlađeg neolita. Najznačajnija kultura tog perioda bila je vinčanska. Iako je ona nastala pod nepovoljnim uslovima, usled višegeneracijskih seoba, vinčanska kultura je mnogo šta crpela iz već postojeće starčevačke kulture, čime je praktično ona samo postala njen naslednik, i preuzela vodeći uticaj na gotovo istoj teritoriji kao i starčevačka kultura.

Naselja vinčanske grupe su ličila na zbijena ušorena sela. Kuće su bile zbijene jedna do druge, na udaljenosti od svega metar i po-dva, i uvek su bile orijentisane u istom smeru, obično severoistok-jugozapad. To na prvi pogled prati putanju Sunca u letnje vreme. I ovoga puta su kuće bile pravougaone, ali su mnoge počele da dobijaju veći broj odaja. Zidovi su pravljeni od kućnog lepa (blata i pleteri među drvenim kolcima). Tehnika izgradnje kuća je unapređena nizom novih detalja - nivelacija zemljišta, drvene potpatosnice,  izolacija od vlage, bojenje zidova i ukrašavanje fasada itd. Krovovi su i dalje dvoslivni, sačinjeni od pruća i slame.

Stanovništvo se u tom periodu brojčano znatno povećalo, pa su naselja po prvi put postala višeslojna, što ukazuje da je stanovništvo naseljavalo ista naselja duži vremenski period. Postali su generacijski vezani za svoje posede. Usto je i poljoprivredna tehnologija uznapredovala. Iako su zemljoradnja i stočarstvo i dalje primarne grane, došlo je do novina u njima. Zemljište je počelo da se đubri i navodnjava. Počinju da se gaje tačno određene vrste žitarica. Počinje da se reguliše broj stoke u zavisnosti od veličine ispaše. Na kraju, dolazi i do uočljivih razlika u razvoju raznih oblasti - zapažaju se razvijenije i zaostalije oblasti.

Oruđe se izrađuje od kamena i kosti. Keramičko posuđe se ukrašava raznim dekoracijama, a počinju da se izrađuju i kultne figure, odnosno žrtvene figure ljudi i životinja. One su služile u magijsko-religijskim obredima, koji se u početku obavljaju pod vedrim nebom, a kasnije u sklopu kućnog ognjišta. Mrtvi se isto kao i do tada sahranjuju u zgrčenom položaju, ali se ovoga puta odnos prema mrtvima znatno izmenio, za razliku od starčevačke kulture. Mrtvi se sahranju u izdvojenim nekropolama, van naselja, i sa prilozima u vidu predmeta za svakodnevnu upotrebu.

Krajem četvrtog milenijuma pre nove ere, na istočnim granicama vinčanske grupe pojavljuje se nova kultura, nazvana Salkuca-Krivodol-Bubanj. Ona je nastala usled doseljavanja nomadskih zajednica iz istočnih delova Balkanskog poluostrva, koji se više nisu vezivali za naselja i predačku zemlju, već su za najveće bogatstvo smatrali velika stada i predmete od metala. Time počinje faza finalnog neolita, koja vinčansku kulturu prvo dovodi do renesanse, uvodeći nove predmete od kamena i kostiju, kao i nove tipove žrtvenih figura, ali je najposle dovodi do dezintegracije. Nestankom vinčanske kulture, početkom četvrtog milenijuma pre nove ere, završava se period neolita, a samim tim i kamenog doba na ovim prostorima, i počinje metalno doba.

Uopšteno gledano, vinčanska kultura je predstavljala najznačajniju neolitsku kulturu na tlu Evrope. Ona se danas smatra visoko razvijenom za neolitske pojmove, sa najvećim naseljima u čitavoj Evropi. Pored novih tehnika u zemljoradnji i stočarstvu, vinčanska kultura nosi u sebi i začetak obrade metala, a možda i preteču modernog oblika pisma. U periodu vinčanske grupe u toku neolita, intenzivno se eksploatisala ruda bakra u rudniku u današnjem selu Rudna Glava kod Majdanpeka (najstarija bakarna sekira na svetu pronađena je u selu Pločnik kod Prokuplja), doduše ne toliko za obradu alatki, koliko za korišćenje bakarnog praha u dekorisanju keramike. Takođe, mnogobrojni simboli koji se pojavljuju na posuđu se danas smatraju pretečom proto-pisma, odnosno ne predstavljaju puke slike, već nose u sebi određene poruke.

Na tlu opštine Aleksinac postoji više arheoloških nalaza vezanih za vinčansku grupu neolita, i obuhvataju obe faze, i mlađi i finalni neolit, čime datiraju iz perioda 4.400-3.200 g.p.n.e. Oni su raštrkani na desetak lokacija širom opštine (najmanje četiri lokacije predstavljaju potvrđena vinčanska neolitska naselja), tako da moje ekspedicije moraju da budu podeljene na više delova. Za početak sam se odlučio za laganu šetnju u sopstveni komšiluk. U samom Aleksincu, u mali Zeleni Vir, pronađena je neolitska sekira, prilikom obrušavanja desne obale reke Moravice. S obzirom da je to tek jedan slučajni nalaz, on ne potvrđuje da je na tom mestu nekada bilo neolitsko naselje, već da je reka to nanela sa nekog uzvodnog mesta, možda kilometrima daleko. Najverovatnije mesto gde je sekira pronađena je tačka na kojoj Moravica skreće pod uglom od gotovo 90 stepeni, i gde se konstantno urezuje u uzdignuto zemljište. Tu je pojas zemljišta ojačan kamenim zidom, ali nakon nedavnih poplava to mesto je jako oslabljeno, da je i ulica koja prolazi iznad naprsla na nekoliko delova, pa je novo obrušavanje te litice vrlo moguće u skorijoj budućnosti.

Merkur. Najmanja planeta, i najbliža Suncu. Od njega je udaljen 0,4AJ (AJ - astronomska jedinica, udaljenost Zemlje od Sunca - 150 miliona km). Nazvan je po rimskom bogu Merkuru, zaštitniku glasnika, upoređujući Merkurovu brzinu sa brzinom glasonoša. Grci su je shodno tome zvali Hermes, koji je bio pandan rimskom Merkuru. U stvari, Grci su verovali da su to dva tela na nebu. Večernju zvezdu su zvali Hermes, a jutarnju Apolon. Inače, za Merkur se znalo najmanje od drugog milenijuma pre nove ere. Malo ko zna da su i stari Sloveni imali svoja imena za planete, nezavisne od latinskih ili helenskih. Merkur su zvali Dobropan.

Potrebno mu je 88 dana da se okrene oko Sunca. Međutim, zbog blizine Suncu i njegove jake gravitacije, Merkuru je potrebno čak 59 dana da se jednom okrene oko svoje ose. On je u rotaciono-orbitalnoj rezonanci 3:2 sa Suncem, pa jedan dan na Merkuru traje tačno 2 njegove godine. Prečnika je 4.879km, otprilike 3 puta manji od Zemlje. Tolika mu je i gravitacija (1/3 Zemljine), pa bi osoba teška 90kg na Zemlji, na Merkuru težila samo oko 30kg. Površina Merkura podseća na Mesečevu. On gotovo da nema atmosferu, pa su mu temperaturne razlike ekstremne. Danju je temperatura i do 430 stepeni, a noću pada i na -180.

Merkur, iako poznat od davnina, teško je vidljiv golim okom. Njegova magnituda jako varira, zbog toga što je to unutrašnja planeta, pa pokazuje faze, isto kao i Mesec. Njegova maksimalna magnituda je oko -1,9 (u retkim povoljnim astronomskim prilikama može dostići i -2,6). Ali, povrh svega, Merkur je tako blizu Suncu, da je obično zasenjen njegovim sjajem. Jedino ga je moguće posmatrati u zoru ili veče, na ovim geografskim širinama najviše oko sat i po pre izlaska ili po zalasku Sunca. U takvim uslovima, vidljiv je golim okom (oko razlikuje nebeska tela do šeste magnitude (u teoriji), i otprilike do treće magnitude u gradskim uslovima). Videćete ga golim okom, ali treba ga dobro razlikovati. Žućkaste je boje, od nas udaljen u proseku 5 svetlosnih minuta. Ipak, sa Merkurom trebate računati na ogromnu dozu strpljenja. Uslovi za njegovo nesmetano posmatranje su retki, najviše 6 puta godišnje, po tri prilikom izlaska i zalaska Sunca. Njegov sinodički period (period za koji on izmeni sve mene) iznosi 116 dana, tako da je to raspon između dva optimalna perioda za njegovo nesmetano posmatranje (ili polovina od toga, ako vam ne smeta da ustajete pre izlaska Sunca, jer se njegov položaj u odnosu na Sunce naizmenično menja na svaka dva meseca, kada biva ili ispred ili iza njega).

Zanimljivo je koliko malo obraćamo pažnju na neke naizgled trivijalne stvari. Jezik uzimamo zdravo za gotovo, i mislimo kako on postoji samo zbog komunikacije, i ničega drugog, ne videći njegovu dublju, tajanstveniju srž.

Uzmimo za primer sledeće:



Ovo, što na prvi pogled izgleda kao nekakav krst, u stvari je veoma stari oblik švedskih runa. "Pismo" koje se sastoji iz 15 runa (tri krune na vrhu slike nisu deo pisma, već švedski nacionalni amblem), sastavio je u obliku krsta Johan Bure, švedski ezoterik i mistik sa početka 17. veka, i nazvao Adelruna. On je u stvari bio saradnik na kraljevskom dvoru, pa je tako imao ne samo pristup kraljevskoj bibilioteci, i apsolutno svim spisima koji tamo postoje, već i značajna sredstva od samog kralja, kako bi mogao da putuje zemljom i prikuplja rune. Tvrdio je da su mu rune pale sa neba, u vidu kockastog kamena, na kome su bile ispisane, i da predstavljaju jezik samih bogova. Rune, u tom slučaju, omogućuju ljudima komunikaciju sa bogovima, i povratak svojim božanskim korenima.

To je bilo logično razmišljanje za ono doba. Međutim, tek kad se zagrebe ispod površine, moguće je primetiti da takav način razmišljanja možda ima neke realne temelje. Kada malo dublje razmislite, šta je reč, ako ne materijalizovana misao. Nešto vam padne na um, i postoji samo jedan način da vi to materijalizujete, a to je ili da to izgovorite, ili zapišete/nacrtate, štagod. A kada malo dublje promislimo o tome šta je misao, dođemo do zaključka da ona predstavlja način izražavanja, ispoljavanja ili oblikovanja svojih sopstvenih želja i emocija. Sada, ako pretpostavimo da ljudska osećanja dolaze sa nekog tajanstvenog, mračnog mesta, koje je nedokučivo (obično volimo da kažemo "iz dubine duše"), to nije tek puko "mesto", već sfera energije, koja je na podsvestan način povezana među ljudima, i prožima njihove "duše". Zato se dešava da s vremena na vreme osetimo telepatske mogućnosti - razgovaramo sa nekim, i pomislimo na neku stvar, i već se spremamo da je izgovorimo, kada se iznenadimo da je sagovornik već prešao na tu temu iz nekog samo njemu znanog razloga; ili sanjamo nekog, ili možda samo pomislimo na nekog, a već posle 30 sekundi nam stiže poziv ili poruka na telefonu od te osobe, i sl. Svima se povremeno dešavaju takve stvari, to je nepobitno.

Da se vratimo sada na reč, i slikovni znak. Ako zaista pretpostavljamo da misli i emocije dolaze iz onih dubina svesti, na kojima svi mi imamo sličnu frekvenciju, pa možemo "osetiti" tuđe želje, onda reč, bilo izgovorena ili zapisana, ima mnogo veću moć nego što mislimo. Uzmite bilo koju reč za primer. Recimo, bik. Vi  sada niste samo pročitali zapisanu reč "bik", već ste momentalno i pomislili na bika, odnosno vizualizovali ste ga. A to nije slučajno. Reč nije samo oblikovana misao, ona je nešto mnogo više. Reč je veza između stvarnosti i najdubljih sfera svesti. I ta veza se ostvaruje strahovitom brzinom, momentalno. Kada izgovorite neko ime, vi ga niste samo izgovorili, vi ste ga povezali sa dotičnim stanjem svesti ili emocija u kome se sami nalazite. To je nevidljivo u normalnim konverzacijama, gde se govori o običnim, svakodnevnim stvarima. Ali, ako, kao neki srednjovekovni alhemičar, vi obavljate evokaciju tajanstvenih sila, i pritom izgovarate imena bogova, demona ili bilo kakvih drugih entiteta, dolazimo do zaključka, da se to ne radi zbog pukog prepoznavanja, već zbog asociranja samog sebe na silu koju pokušavate da obuzdate. Misao je emocija. Reč je podsetnik umu na takvu emociju. S obzirom da naši geni nisu nastali našim rođenjem, već su se oni kalili milijardama godina, prvo u zvezdama i supernovama, a onda u samim životinjama i ljudima na ovoj planeti, to je ta "sfera" egzistencije, ta primordijalna sfera gde smo svi povezani na suptilnom, podsvesnom nivou, upravo sila koja se evocira ili priželjkuje bilo kakvim evokacijama ili alhemijama. Vi ne dozivate demona, vi izgovaranjem reči oživljavate svoje sopstveno podsvesno iskustvo na neku silu. Iskustvo koje niste ni znali da imate, ali je bilo tu, u vašim genima, skriveno od vaše svesti koju ste kroz ego nametnuli sami sebi. Projekcija demona ili neke druge sile tu je samo kao arhetipska asocijacija na silu u vama samima, ni zbog čega drugog.

Tako je i onaj "krst", tj. runsko pismo sa početka priče, veza između bogova i nas, jer je to veza između svesnog i nesvesnog. Svaka runa nije samo reč. Ona je jedan korak u osvešćenju ljudi. Nisu slučajno stavljene u vidu krsta, sa sedam runa uspravno i osam vodoravno. Svaka vodoravna runa predstavlja jednu ljudsku emociju, koja se zapostavlja. Svaka uspravna runa se može poistovetiti sa sedam čakri, odnosno sedam stupnjeva ljudske egzistencije. One se od dna ka vrhu čitaju: Byrghal, Sunna, Idher, Man, Haghal, Kaghvänd, Thora. Ali, tu nije kraj. Svaka runa može se spajati sa nekom drugom, i tako tvoriti nešto što se zove "stava", ili runska slika. Svaka runska slika, kao spoj više runa, ima dublje i jače značenje nego sama individualna runa, jer se one ne povezuju nasumice, već tačno onako da tvore smislenu, ezoteričnu pojavu, koja se svom otkrivaču ne prikazuje direktno, već slojevito. Značenje svake stave se ne čita. Ono se otkriva, deo po deo, jer je svako značenje skriveno u dubinu, jedno ispod drugog. Tako se recimo, leve dve rune mogu spojiti sa desne dve rune, i tako čine stavu koja izgleda kao tunel ili kapija sa strelom u vis. S obzirom da su fonetičke oznake za te konkretne rune početni glasovi svake rune, tako se formirana stava može nominovati TRUL. To je samo jedan primer. Pet uspravnih runa (sve osim runa Thora i Byrghal) se takođe mogu spojiti u nešto što izgleda kao izvrnuta monas hierogliphica, mistična slika koju je kreirao čuveni Džon Di, mistik i ezoterik poznat po sastavljanju tzv. enohijanskog jezika, za koji je on tvrdio da dolazi od anđela. Ili, sve uspravne rune ako se samo spoje jedna na drugu, to jest, ako se učini da se one dodiruju, formiraće sliku strele, predstavljajući direktno obraćanje boga, tj. više sile ka ljudima na zemlji, otvarajući im svoju svest. 15 runa možda izgleda malobrojno, ali mogućnosti za njihovo kombinovanje i spajanje u stave su maltene neograničene. Zato se rune ne trebaju posmatrati samo kao glasovni znakovi nekog jezika, već kao ključ za otkrivanje dubljih tajni ljudskog postojanja.

Razmislite o tome, naredni put kada pripiti razvučete priču o nekoj nebitnoj temi, sipajući dragocene reči iz dubine svoje (i naše) duše.

Neandertalski čovek je konačno nestao sa ovih prostora pre otprilike 35.000 godina, kada je bio potisnut prvim zajednicama modernog čoveka, Homo Sapiens Sapiens-a, pridošlih iz Azije. Smatra se da su prve paleolitske kulture modernog čoveka u Evropi nastale na području današnje Bugarske i Mađarske. Iako su se tokom narednih hiljada godina evropske paleolitske kulture mešale i selile iz istočne u zapadnu Evropu i obrnuto, ovi prostori su ostali relativno nenaseljeni, sve do perioda od pre 20.000 godina, kada se lovačko/skupljačka zajednica iz današnje srednje Evrope nastanila u pećinama Đerdapske klisure. Tu su imali utočište sve do kraja poslednjeg ledenog doba, koje i označava kraj paleolita i početak mezolita, srednjeg kamenog doba. Smatra se da je upravo ta zajednica, na kraju poslednjeg ledenog doba, kada je klima Zemlje postala znatno toplija, oformila kulturu Lepenskog Vira. Međutim, i pored toga što je Lepenski Vir, koji je prvobitno nastao otprilike 7.000 g.p.n.e., imao veliki značaj, i predstavljao visok kulturni nivo za tadašnju Evropu, uticaj te kulture je bio pre svega lokalni, i nije dosezao daleko. Ostali prostori Srbije su i dalje ostali prilično nenaseljeni, ili potpuno neprepoznatljivi bilo kakvom kulturom.

Prva uočljiva praistorijska kultura u Srbiji nakon Lepenskog Vira bila je kultura Starčevo, koja je označila početak neolita (mlađeg kamenog doba) na prostorima Srbije, sredinom 6. milenijuma pre nove ere. Ona je nastala na osnovama kulture Sesklo, koja se iz današnje Grčke proširila na sever, što ukazuje da je neolit u Evropu prodreo iz Male Azije. Zajednice starčevačke kulture su bile zemljoradničko-stočarske, i bile su trajno vezane za svoje posede. Zemlju su obrađivali uglavnom motikom, a uzgajali su pretežno ovce i koze. Nagon za lovom i ribolovom se polako gasio. Naselja su podizali po pravilu pored reka ili potoka, na blagim sunčanim padinama ili rečnim terasama. Kuće su građene zbijene jedna do druge, pravouganih ili trapezoidnih osnova, sa zidovima od pleteri oblepljenim blatom, i sa dvoslivnim krovovima od pruća i slame. U ovom periodu je keramika već bila izrazito zastupljena, ali sa vrlo malo predmeta namenjenih kultu i magiji. Razlog tome je možda i malo "slobodniji" stav prema smrti, jer se mrtvima nije pridavala naročita pažnja, pa nije ni bilo potrebe za magijom. Mrtvi su sahranjivani po pravilu u samim naseljima, često u jako zgrčenim položajima (ili kao da su naprosto bili bačeni), u jamama koje su služile za otpatke.

Najstarija praistorijska naselja na teritoriji opštine Aleksinac otkrivena su u selima Moravac i Lužane, i pripadaju starčevačkoj grupi. To je period srednjeg neolita i datiraju iz vremena 4.800-4.400 g.p.n.e. Nažalost, osim prvobitnih nalaza s kraja XIX veka, ona nisu naučno istraživana. Stoga je moja naredna ekspedicija bila fokusirana na ova dva sela. U stvari, slučajnim nalazima je ustanovljeno da je većina sela sa leve strane Južne Morave bilo naseljeno u doba neolita. Zato sam rešio da obiđem četiri susedna sela na tom potezu. Prvo sam posetio Lužane, selo južno od Aleksinca. Tamo je na lokalitetu Gorunova padina, krajem XIX veka, otkriveno naselje iz starčevačke grupe, zajedno sa velikim brojem fragmenata grnčarije i kamenih oruđa. Na žalost, odrediti tačno mesto danas je praktično nemoguće, jer lokaliteta sa takvim imenom odavno nema. Zato sam obišao okolinu sela i obližnje njive, jer i nema nekog drugog mesta gde bi to moglo biti. Međutim, nisam pronašao nikakve tragove neolitskog naselja.



Na putu prema Aleksincu prolazi se kroz selo Nozrinu, koje je spojeno sa Lužanem. Tamo je slučajnim nalazom otkrivena neolitska sekira sa otvorom za držalju. Ništa se preciznije ne zna gde tačno.



Već druga priča je selo Moravac, naredno selo prema Aleksincu. Na izlazu iz sela, prema Nozrini, nalazi se lokalitet Konjarnik, koji se prostire sa obe strane puta, a pogotovo sa severo-istočne strane, prema Južnoj Moravi. Tamo je otkriveno još jedno neolitsko naselje iz starčevačke grupe. Međutim, ovoga puta, zapazio sam da su njive na blagoj padini prema reci Moravi krcate fragmentima keramike. Istina, najveći deo obuhvata keramiku proste, grube fakture, sa krupnim zrncima peska, obično tamne boje, karakteristične za praistoriju. Ali sam pored toga pronašao par vrlo lepih parčića grnčarije, ukrašene tzv. organizovanim barbotinom, odnosno sa utisnutim šarama. Pored toga sam pronašao i nešto što neodoljivo podseća na neolitsku motiku, veliki uglačani kamen koji na jednoj strani ima izbrušen žljeb za konopac kojim je bio pričvršćen za držalju. Kamen je na suprotnoj strani odlomljen, ali sam prilično siguran da je u pitanju motika iz kamenog doba.



U Moravcu je prilikom izgradnje glavnog puta, u prvoj polovini XX veka, takođe otkopana uglačana sekira sa otvorom za držalju.



Poslednje selo koje sam obišao bilo je Žitkovac. U stvari, nisam ni bio u samom selu, već u njegovom ataru, prema Moravcu. Na levoj strani Južne Morave, pronađena je još jedna neolitska sekira sa otvorom za držalju (sve tri navedene ovde su u vlasništvu Zavičajnog muzeja u Aleksincu, koje već godinama nije u funkciji). Ipak, nisam imao volje da pretražujem korito Morave. Zato me je zaintrigirao jedan drugi podatak. Naime, govorilo se da se veliki broj praistorijskih fragmenata nalazi na njivama između Moravca i Žitkovca, tamo gde je nekad bilo korito Južne Morave. Još jedna lepa podudarnost je da se upravo na tom mestu nalazi lokalitet koji se zove Staro selo. Iz iskustva znam da sve lokacije koje u svojim imenima imaju pridev star (stari grad, staro selo, staro groblje, stari put...) imaju taj naziv sa dobrim razlogom. Zato sam se rado zaputio na tu lokaciju. Ali, ovaj put me je iskustvo u potpunosti izneverilo, jer u Starom selu nisam pronašao ni jedan jedini komadić grnčarije. Ipak sam zadovoljno otišao, našavši još jednu malu kamenu motiku, lepe izrade, sa utisnutim tačkama, verovatno od habanja.