Svako od nas ima one trenutke kada jednostavno mora da zastane i oslušne... Oslušne svet oko sebe, a zatim svet iznutra. Iz svog najdubljeg bića. Mi ljudi nismo ni svesni koliko je naš život u našim rukama, a ne u rukama drugih. Svi na kraju odlazimo sa ove Zemlje, zar ne? Pa čemu onda toliki strah i tolika nemoć? I ne shvatamo koliko je lako dostići sreću i kontrolisati naše živote. Svi imamo pravo na to.

Postoje razna društvena i civilizacijska prava koja moramo da poštujemo nevezano za našu volju. Ali ja govorim o onom iskonskom, bogom danom, prirodnom pravu koje svako od nas poseduje. A to je pravo da misli svojom glavom i da sledi svoj instinkt i svoju intuiciju. Koliko je teško to primenjivati? Zbog čega je svima tako nešto toliko trivijalizovano pod izgovorom opstanka, isto kao i sreća ili snovi?

Dokle ćemo želeti da naše živote kontroliše država, društvo bez ikakve želje za svesnošću ili strane korporacije koje od nas stvaraju neorobovlasničku marvu? Svi moramo da shvatimo da smo mi ti koji kujemo svoju sreću. Ne roditelji, ne društvo, ne predsednik, pa čak ne ni sam Bog, ako u njega verujete, jer svi na kraju umiremo. Zvuči morbidno? Ne, to se zove život. Hvala bogu na smrti, jer je ona ta koja ima potencijal da nas oslobodi životnih strahova.

Ako smo se sad složili sa činjenicom da ćemo jednog dana umreti u ovom fizičkom životu, zašto se onda ponašamo kao da smo besmrtni? Zašto svakog dana stavljamo svo naše slobodno vreme u službu naših poslodavaca i države koju nismo ni birali, kao da imamo sve vreme ovoga sveta? A sve nam govori suprotno - da gubimo vreme. Gubimo vreme sa školovanjem, koje niko ne ceni, gubimo vreme sa traženjem posla, za koje niko neće da nam kaže hvala, gubimo vreme sa stvaranjem porodica, koje su i same dovoljno izgubljene i bez nas, umesto da radimo ono za šta smo se rodili.

Sećate se kako sam rekao da smo sami kovači naše sreće? Evo kako to funkcioniše. Bavimo se onim što nas čini srećnim. Tačka. Ako vam intuicija kaže da se ispišete sa fakulteta, uradite tako. Ako vam intuicija kaže da date otkaz jer vas posao uništava, ne oklevajte da date. Ako ste već zasnovali porodicu i imate decu, žalim slučaj, probajte u sledećem životu. Šalim se, ima nade i za vas, samo je malo teže da uskladite vašu sreću sa srećama ostalih članova, ali to ne znači da ne trebate da stremite ka tome.

Svako od nas ima dovoljno razvijen instinkt da zna šta želi u životu i kojim putem želi da ide. Treba samo da se usredredimo na to. Nije bitno hoćemo li dostići cilj, jer tako nešto i ne postoji. Nagon za putovanjem je taj koji nas čini srećnim a ne dostizanje cilja. Svi mi trebamo da se borimo za ova prava koja smo sami dozvolili da nam moderno društvo potisne u pretposlednji plan, odmah ispred razmišljanja o smrti (jer volimo da verujemo da se smrt dešava nekom drugom, a mi smo fantastični izuzetak evolucije i stoga smo besmrtni).

Svako od nas mora da se bori za sebe. Svako od nas može da traga za svojim unutrašnjim mirom i srećom koje ga vodi do mistične utopije Šangri-La ili Šambale u svakome od nas. To je ona utopija koja se zove spokoj duše. Ne, nasuprot ustaljenom verovanju, ne morate biti mrtvi da biste bili spokojni u svojoj duši. Svi smo mi ratnici, a naše bojno polje se zove život. Sad to ne treba da se shvati doslovno, jer se sreća ne dostiže mačem, već umom. Plamteći mač antičkog i renesansnog čoveka bio je um, a ne oružje.

Nije opasno po život odreći se robovlasništva, inače bi gazili po telima na ulici. Nećete umreti od gladi ako kažete "ne" pretpostavljenom. Voda, san i vazduh su znatno bitnija hrana od onoga što novac može da kupi. Ako mi ne verujete, isprobajte sebe. Bez hrane ćete poživeti do dva meseca. Bez vode do dve nedelje. Bez sna ćete živeti dva dana, pre nego što organ po organ počne da vam otkazuje, pre nego što i poslednji, mozak, otkaže nakon pet dana. Bez vazduha nećete poživeti ni pet minuta. Kako je onda novac primaran vašem organizmu? Sposobni ste da zarađujete samostalno i budete zadovoljni pritom. Samo treba pratiti vaš instinkt. Ova planeta je prepuna ljudi da bi vaša naklonost nečemu prošla nezapaženo. Ono što vi stvarate nekome će trebati.

Samo nemojte dozvoliti sebi da pod izgovorom straha od budućnosti proživite život kao nečiji rob, zavaravajući samog sebe da se "tako mora", samo zato što su svi oko vas i pre vas tako živeli. To što biste se izdvajali iz mase ako kažete "ne" nije razlog da ne uradite. I virus se izdvaja od ostatka organizma, pa ga razara dok ne usmerimo svu pažnju na njega. Isto tako i pojedinac može da ostavi traga. Nemojte biti ispunjeni strahom. Na kraju svi odlazimo. Rodili smo se mimo volje, umiremo mimo volje, ali zato imajmo svu volju da sami oblikujemo ono između ta dva.

Prestanite ovo da čitate. Izađite u prirodu, zažmurite i raširite ruke. Udahnite ono na šta nikad niste obraćali pažnju. Svoj život. Idite sa osmehom napred prema njemu, i nikada, nikada se ne osvrnite nazad.