Preostalo nalazište iz bakarnog doba na tlu opštine Aleksinac nalazi se u ataru sela Trnjane. Nalazište se prostire na oko 1km pre ulaska u selo iz pravca Aleksinca, blizu nekadašnje žičare Aleksinačkih rudnika uglja, sa jedne i druge strane puta, a pogotovo kod korita Južne Morave. U literaturi se navodi da je u pitanju lokalitet Selište, međutim moram da naglasim da je to pogrešno. Selište je lokalitet koji se nalazi kilometar zapadnije, koji sam takođe istraživao u dva navrata ranije, i koji ne sadrži gotovo nikakve ostatke (to je inače prvo arheološko nalazište koje sam istraživao sa nekih 17 ili 18 godina). A i sama konfiguracija terena ne dozvoljava izgradnju naselja, jer je u pitanju udolina između Trnjana i Južne Morave, gde su vetrovi neretko veoma jaki.

Ovde se u stvari radi o lokalitetu Jazbine, koji tačno odgovara gorenavedenoj topografiji. Tu je 1982. godine nađen veliki broj fragmenata keramike, i ostaci suhozida (prizemnog zida, možda metar visine, izgrađenog od "suhog" materijala - kamena ili zemlje, ili kombinacije ta dva; prosto rečeno - nasip). Meštani su prema priči tu ranije nalazili veći broj kamenih bušenih sekira i metalnih oruđa i oružja, koji nisu sačuvani. Keramika je bogato ornamentisana na različite načine (prave linije, geometrijski oblici, krivulje, kanelure, meandri, useci itd.), i u pitanju je naselje koje je pripadalo kostolačkoj grupi bakarnog doba (3200-1800 g.p.n.e.). Nemoguće je utvrditi da li je naselje postojalo u isto vreme kao i ono na Jelencu u Aleksincu, ali ako je to slučaj onda su ta dva naselja bila u vizuelnom dometu, jer su udaljeni svega nekoliko kilometara preko Južne Morave (a uz to oba naselja su na uzdignutim terasama).

Na ovom lokalitetu sam pronašao veliki broj fragmenata grnčarije, ali ne i ostatke suhozida (možda su eneolitska naselja i omeđivana suhozidima, ako su već tražili strateške lokacije za odbranu). Fragmenti su uglavnom manji, ali su veoma lepi, mogu da kažem i najlepši i najukrašeniji koje sam do sada pronašao, za više od 10 godina arheoloških istraživanja. Fina keramika je uglavnom tamnomrke i svetlomrke boje (neretko i u mozaičkim kombinacijama boja), dok je grublja uglavnom sivkasta. Međutim, ono čime se ta grnčarija ističe je neverovatna umetnička lepota kojom se praistorijski čovek izražavao. Na njima se između ostalog mogu videti i stilizovane slike ptica, životinja ili pejzaža. Takođe sam na nekoliko pronašao i otiske prstiju utisnutih na vlažnu glinu (rekao bih slučajno ili nestručno, što ipak ne umanjuje značaj). Sve ovo ne treba da čudi, ako se uzme u obzir da je kostolačka kultura, kao poklonik egejsko-anadolskih kultura, iskakala iz uniformnosti ostalih stepskih kultura na ovim prostorima, čime se ta naselja ističu lepotom keramike, oruđa, ali i samih kuća.

Svakako je potrebno sistematsko istraživanje (koje naravno nikada neće biti sprovedeno) da bi se više saznalo o ovom naselju. Moja preliminarna istraživanja ukazuju na to da naselje obuhvata prilično veliku površinu, sigurno bar dva kvadratna kilometra između Trnjana i Donjeg Adrovca. Mada, uzimajući u obzir distribuciju keramike (koja je istodobna na oba kraja ovog lokaliteta, ali koja je slabo zastupljena u sredini), nije isključena mogućnost da su se tu u stvari nalazila dva naselja međusobno razdvojenih nekoliko stotina metara.



U istorijskoj literaturi se navodi još jedno nalazište iz bakarnog doba u aleksinačkoj opštini. U pitanju je izvesni lokalitet Vitoševac u Žitkovcu, koji pripada bubanjsko-humskoj grupi, fazi Bubanj-Hum III. Ja sam mišljenja da se tu radi o grešci koju je napravio onaj koji je istraživao praistorijska naselja duž Morave pre više od sto godina, a koju su kasnije ostali autori samo prenosili sa jednog izvora na drugi. Razlog za takvu pretpostavku mi daje činjenica da osim imena lokaliteta koje se nabraja zajedno sa ostalim praistorijskim lokalitetima, nije dat apsolutno nijedan dodatni podatak, kao ni šta je pronađeno ili kada, što je uobičajena praksa za literaturu (a suvišno je reći da iz nekog razloga niko od lokalnih meštana nije čuo za takav lokalitet, niti se on nalazi na mapama). Rekao bih da je originalni autor jednostavno pogrešio selo koje odgovara datom lokalitetu, a možda je u pitanju i bilo neko selo (postoji selo Vitoševac kraj Ražnja).

Ovo je jedan od ranih radova moje malenkosti. Inspiraciju sam crpeo iz popularne video igrice, i ideja je bila da svaka od instalacija bude obrađena s moje strane u vidu ovakvih mini-romana; ipak, realizovao sam samo prvu instalaciju. Tačniji naziv bi doduše bio "kvazi-roman", jer se radi o klasičnom plagijatu. Jednostavno sam iskoristio scenario i zaplet igrice, kako bih to pretočio u reči. Sve izgleda prilično smešno, naivno i amaterski, ali su ovo ipak bili neki moji počeci, i samim tim, tako bi i trebalo da se ovaj "roman" tretira. Naravno da je on bio samo za ličnu upotrebu, ali ipak mislim da bi bilo pametno reći i ovo:

Krajem četvrtog milenijuma pre nove ere dolazi do velikih previranja na ovim prostorima. Sa istoka počinju da nadiru nomadske zajednice, prvobitno smeštene u Olteniji (zapadni deo Vlaške nizije) i Sofijskom polju, koje su činile kulturu Salkuca-Krivodol. One su duž Timoka i Nišave prodrli sve do područja Niša i Leskovca. To je potpuno nova kultura, koja je po mnogo čemu bila oprečna dotadašnjoj neolitskoj vinčanskoj kulturi, pa samim tim vinčanska kultura prestaje da postoji, a nastaje kultura Bubanj-Hum. Sa njom se takođe završava kameno doba na ovim prostorima, a počinje bakarno doba (halkolit na grčkom, eneolit na latinskom), mada je još vinčanska kultura počela sa eksploatacijom bakra. Bakarno doba će obeležiti narednih hiljadu i po godina na ovim prostorima.

Neolit je, u određenom pogledu, značio vrhunac ljudskog postojanja, jer je čovek živeo u skladu sa prirodom i njenim ritmovima, a nije poznavao ratove. Sa početkom metalnog doba, gde je hronološki prvo po redu bakarno, vinčanski čovek je doživeo nešto potpuno novo, što nije poznavao u svojim iskustvima - nomadske zajednice sa istoka su nasilno osvojile ove predele, što znači da su vinčanskim ljudima doneli rat. Domorodačko stanovništvo je imalo samo dve opcije. Jedni su se povukli dolinama Toplice i Velike Morave, i tako ustupili mesto nomadima sa istoka, a neki su ostali, čime su praktično preko noći bili asimilirani od strane osvajača. Sve u svemu, broj stanovnika se drastično smanjio na ovim prostorima.

Ipak, nova kultura Bubanj-Hum, kao ogranak kulture Salkuca-Krivodol, preuzela je mnogo šta iz dotadašnje vinčanske kulture, pre svega obradu keramike i urbanizaciju naselja. Takođe su doneli mnogo novih stvari. Sama kultura Salkuca-Krivodol je verovatno bila pogurana diskutabilnom kurganskom seobom (pokret stanovništva iz stepa u oblasti Volge, koji su navodno počeli da šire nove tehnološke izume, pre svega konjsku zapregu, na sve četiri strane sveta), pa se i nova kultura na ovim prostorima odlikovala pre svega mobilnošću, a postoji verovatnoća i da su lokalnom stanovništvu preneli i novi jezik, jezik osvajača, prvi od indo-evropskih jezika, od kojih su (prema Kurganskoj hipotezi) nastali svi indo-evropski jezici, od srednje i južne Evrope, pa sve do Indije, Mongolije i Kine.

Shodno svojim potrebama, stanovnici nove kulture su gradili svoja naselja na tačno određenim mestima, pre svega na važnim saobraćajnim komunikacijama i na uzdignutim mestima, pogodnim za odbranu. Kuće su pravljene isto kao i do tad, od pleteri i blata, i bile su zbijene jedna uz drugu na veoma malim odstojanjima (dovoljnim tek za prolaz čoveka). Sve kuće su bile orijentisane u pravcu sever-jug. Keramička posuđa su bila ukrašavana kanelurama (udubljenim motivima), kao i bojenim slikanim ornamentima. Ipak, za razliku od vinčanske kulture, bubanjsko-humska kultura je imala potpuno drugačiju religiju, kao i kult mrtvih, pa se ne izrađuju kultne figure slične vinčanskim, niti se poklanja ista pažnja mrtvima.

Kasnije se bubanjsko-humska grupa preobrazila pod uticajima okolnih kultura, stepske kulture Černa Voda, iz današnje Bugarske, i kulture Troja, iz egejskog područja. Time je ona potpuno odbacila sve tradicije vezane za vinčansku kulturu, i prihvatila nove stvari, popularne u ono doba. To se pre svega odnosi na izradu oruđa i keramike. Prestaju da se izrađuju glačane kamene sekire, a počinju da se izrađuju bušeni kameni čekići i motike od jelenskih rogova. Kvalitetnoj keramici se više ne poklanja naročita pažnja, pa ona postaje grublja i primitivnija, sa dubokim inkrustacijama-šrafurama (urezima) geometrijskih oblika, često predvojenih u kvadrante.

Centri bubanjsko-humske grupe kulture Salkuca-Krivodol u bakarnom dobu, bili su niško Pomoravlje (pre svega lokaliteti Bubanj i Velika Humska Čuka) i Sofijsko polje. Ova grupa je ostala dominantna u južnom Pomoravlju sve do kraja trećeg milenijuma pre nove ere, do kada se donekle proširila i na područje Kosova i Makedonije.

U ovim krajevima evidentirani su nalazi još dve grupe kultura bakarnog doba. Prva je badenska kultura. Ona se formirala početkom trećeg milenijuma pre nove ere na tromeđi današnje Slovačke, Austrije i Mađarske. I nju su formirale nomadske zajednice iz istočne Evrope (još jednom se suočavamo sa Kurganskom hipotezom), koje su lokalnom stanovništvu prenele značajna tehnološka dostignuća, pre svega upotrebu konja i životinjskih zaprega, a zatim i plug. Kako niko od lokalnog stanovništva nije posedovao takvo znanje i veštine, badenska kultura je postala najrazvijenija, a samim tim i najznačajnija kultura bakarnog doba na tlu Evrope. Veoma lako se proširila na sve strane, pogotovo na jug prema ušću Save u Dunav. Njihov napredak se ogledao i u kvalitetnijoj keramici.

Druga kultura je kostolačka. Ona je formirana sredinom trećeg milenijuma pre nove ere pod posrednim, ali jakim uticajem anadolsko-egejske kulture, koja je u to vreme već uveliko bila u bronzanom dobu. Naime, motivi te kulture su iz Oltenije, nomadskim zajednicama tamošnje Kocofeni kulture, prodrli Dunavom u srednje Podunavlje. Stopivši se sa lokalnim stanovništvom, stvorena je osobena kultura, kostolačka. Ona je upečatljiva po tome što je, za razliku od ostalih nomadskih kultura na ovim prostorima, odbacila elemente stepske kulture osvajača, a akcenat stavila na anadolsko-egejsku kulturu. To se ogleda pre svega u izgradnji naselja (kuće su čvrste, pravougaone i prostrane, sa apsidom u začelju, identično egejskim kućama), a zatim i u obilatoj proizvodnji heladske grnčarije, sa njihovim oblicima i ornamentima.

Na teritoriji opštine Aleksinac nalaze se samo dva lokaliteta koja datiraju iz bakarnog doba. Prvi se nalazi u samom gradu. U pitanju je lokalitet Jelenac, u jugozapadnom delu Aleksinca. Jelenac je jedino praistorijsko nalazište na teritoriji opštine koje je sistematski bilo proučavano. Nalazi se na 10m uzdignutom platou iznad starog korita reke Moravice, nedaleko od njenog ušća u Južnu Moravu. Iskopavanja su vršena blizu ivice tog platoa. Prvi put je to bilo 1910. godine, kada se na tom mestu nalazio vinograd. Drugi, i poslednji put, bilo je 1955. godine, kada su se na tom mestu nalazile njive. Danas se tu nalazi stambeni deo grada. Sam lokalitet je između današnjih ulica Save Kovačevića i 29. Novembra, a samo mesto iskopavanja u dvorištu kuće Bore Nikolića.

Jelenac je najstariji lokalitet na teritoriji grada, a time i najstarija naseobina na mestu na kome će kasnije nići Aleksinac. Datira iz perioda bakarnog i ranog bronzanog doba (3200-1800 g.p.n.e.). Osobena karakteristika tog naselja jeste izmešanost i isprepletanost triju kultura dostupnih na ovim prostorima u trećem milenijumu pre nove ere. Naime, naselje pripada pre svega bubanjsko-humskoj kulturi, preciznije, fazi Bubanj-Hum II. Ipak, na njemu se nalaze i slojevi badenske i kostolačke kulture. Nalazi tih kultura se nalaze i južnije, kod Niša i Leskovca, ali dok se tamo radi o prostom uvozu badenskih i kostolačkih predmeta (putem trgovine), na Jelencu su oni toliko izmešani kroz slojeve naselja, i ravnopravno raspoređeni, da ne može da se radi o pukom dodiru kultura, već o paralelnom postojanju, odnosno mešanju kultura, na duži vremenski period.

Iz svega toga može da se izvuče sledeći zaključak. Jelenac je naselje koje je podignuto po uzoru na ostala naselja bubanjsko-humske kulture - na uzdignutoj terasi na ušću dvaju reka. To je otprilike i severna granica bubanjsko-humske kulture, koja se nije širila dalje na sever. Ipak, badenska i kostolačka kultura su dolinom Morave prodrle na jug sve do Leskovačke kotline. Tamo su imale uticaja pre svega kroz trgovinu. Na Jelencu pak, žitelji tih kultura su se nastanili rame uz rame sa žiteljima bubanjsko-humske kulture. Jelenac nema nikakvih znakova ratova i razaranja, pa su tako te tri kulture tu egzistirale sigurno nekoliko vekova. To po meni znači samo jedno - Jelenac se nalazio na vrlo bitnom mestu na toj trgovačkoj komunikaciji, i predstavljao je veoma značajno mesto ne samo za lokalne žitelje, već i došljake sa severa. A ako je bio toliko bitan za trgovinu, onda je sigurno bio i veliko naselje za ondašnje pojmove, dovoljno veliko da ljudi koji su prevalili stotine kilometara požele da žive tu. Na kraju krajeva, Jelenac je jedini lokalitet u Evropi na kome su zajedno egzistirale bubanjsko-humska, badenska i kostolačka kultura. Po tome je svakako jedinstven.

Na žalost, tog arheološkog lokaliteta odavno nema. Danas su tu stambene kuće, što mi svakako onemogućava bilo kakvo iskopavanje i proučavanje. Ipak, uz određenu domišljatost, nije mi sve bilo izgubljeno. Ispod tog platoa i dalje se nalaze njive, pa sve što se slivalo sa njega sigurno je završilo na njima. Mada nisam pronašao nikakve ostatke na njivama, ipak sam uradio nešto drastičnije. Na obodu samog platoa prema njivama nalazi se improvizovana deponija smeća (pokušavam da pronađem prikladan naziv za bezosećajno zagađivanje). Koliko god da je to nekome smeće, meni je ipak bilo blago, jer sam prosto osećao da ću tu nešto naći. Deponija se bukvalno sliva iz privatnih kuća sa platoa, da sve što se izbaci iz privatnih dvorišta završi tu - uključujući i praistorijsku grnčariju. Možda zdrav razum govori suprotno, ali ja sam ipak uspeo da baš tu pronađem sićušan fragment grnčarije. Zvuči beznačajno, ali je i taj komadić bio dovoljan da ga datiram, jer je na njemu bilo nekoliko kružića duboko inkrustiranih u cik-cak liniji, koji su mogli da se uporede sa fotografijama pronađenih fragmenata iz 1955. godine. I da se naravno dođe do zaključka (za šta nije potrebno da se bude ekspert), da se ovaj mali fragment savršeno uklapa u kompoziciju sa fotografije. Ipak, nakon dva veoma plodonosna sistematska istraživanja lokaliteta (gde je on morao da bude zakonom zaštićen - zamislite da se neko u Beogradu tako bahato ophodi prema Vinči i dozvoli izgradnju stambenog bloka), ovakav osećaj čeprkanja po tuđem otpadu u potrazi za malim komadima keramike, koji će jedva malo oživeti sećanje na praistorijsko naselje, može da stvori samo osećaj žalosne nostalgije, ne i dostignuća. Jelenac je zauvek izgubljen...

Još jedna kratka priča koju sam napisao na engleskom jeziku. Za razliku od prethodne, ovu sam pisao bez ikakve presije, onako kako meni odgovara (otud izuzetno eksplicitan jezik u njoj). Svesno sam je napisao u pravilnoj formi ovoga puta, ali nisam ni jednog trenutka poželeo da je publikujem na onaj veb-sajt, potpuno iz inata, iako sam siguran da bi bila među čitanijima, uzimajući u obzir masu nekreativnih sadržaja. Tako je i ona ostala neobjavljena sve do sad...

Ovo je kratka priča koju sam napisao pre nekoliko godina. Bila je namenjena izdavanju u elektronskom obliku (stoga je napisana na engleskom jeziku). Međutim, veb-sajt na koji sam želeo da je publikujem ju je odbio zbog neodgovarajuće forme u kojoj je napisana, što znači da se nisu ni potrudili da je pročitaju. To me je naravno veoma iziritiralo, pa nisam ni želeo da je prerađujem u formu koju oni zahtevaju. Tako je ona ostala neobjavljena, sve do sad...

Došao je i red na poslednju etapu neolitske faze. Prvo sam posetio selo Mozgovo, gde se, na lokalitetu Crkvište, nalazi vinčansko naselje (4.400-3.200 g.p.n.e.) koje nije naučno istraženo. Ja nisam pronašao nikakve ostatke.

Na povratku kući svratio sam u selo Subotinac. Tamo se, na lokalitetu Bresje, tačnije između seoskog groblja, Selskog potoka i kladenca, na uzdignutoj terasi prema reci Moravici, nalazi veoma bogato praistorijsko nalazište. Ono nije vremenski datirano, ali ja bih rekao da mogu da se izdvoje nekoliko vremenskih slojeva, počev od kasnog neolita. Pronašao sam veliki broj fragmenata grnčarije, mahom tamnije keramike grublje fakture, ali i nekoliko kamenih alatki (sekirice i jednu veliku bradvu). Na toj lokaciji su se nekad nalazile i kamene grobne ploče, koje su meštani sklonili u periodu između 1951. i 1968. godine. Takođe se na obodu te terase može konstatovati suhozid u dužini od nekih 200 metara. Sve u svemu, nalazište je veoma bogato praistorijskim ostacima, ali su oni znatno slabijeg kvaliteta od, recimo, nalazišta kod Katuna.

U ataru sela Vrćenovica slučajnim nalazom otkriveno je par zemljanih parčića grnčarije (drška i pršljenak). Malo sam istraživao u okolini sela, ali nisam našao gotovo ništa (sem jednog komadića keramike).

U selu Vitkovac je slučajnim nalazom početkom sedamdesetih nađen bikonični sud sa trakastom drškom. Neki ga smeštaju u malo noviji datum, u bronzano doba.

U selu Jasenje, na lokalitetu Kamenjar, otkriveno je vinčansko naselje (4.400-3.200 g.p.n.e.), koje nije naučno istraživano. Ja nisam pronašao nikakve ostatke.