Krajem četvrtog milenijuma pre nove ere dolazi do velikih previranja na ovim prostorima. Sa istoka počinju da nadiru nomadske zajednice, prvobitno smeštene u Olteniji (zapadni deo Vlaške nizije) i Sofijskom polju, koje su činile kulturu Salkuca-Krivodol. One su duž Timoka i Nišave prodrli sve do područja Niša i Leskovca. To je potpuno nova kultura, koja je po mnogo čemu bila oprečna dotadašnjoj neolitskoj vinčanskoj kulturi, pa samim tim vinčanska kultura prestaje da postoji, a nastaje kultura Bubanj-Hum. Sa njom se takođe završava kameno doba na ovim prostorima, a počinje bakarno doba (halkolit na grčkom, eneolit na latinskom), mada je još vinčanska kultura počela sa eksploatacijom bakra. Bakarno doba će obeležiti narednih hiljadu i po godina na ovim prostorima.

Neolit je, u određenom pogledu, značio vrhunac ljudskog postojanja, jer je čovek živeo u skladu sa prirodom i njenim ritmovima, a nije poznavao ratove. Sa početkom metalnog doba, gde je hronološki prvo po redu bakarno, vinčanski čovek je doživeo nešto potpuno novo, što nije poznavao u svojim iskustvima - nomadske zajednice sa istoka su nasilno osvojile ove predele, što znači da su vinčanskim ljudima doneli rat. Domorodačko stanovništvo je imalo samo dve opcije. Jedni su se povukli dolinama Toplice i Velike Morave, i tako ustupili mesto nomadima sa istoka, a neki su ostali, čime su praktično preko noći bili asimilirani od strane osvajača. Sve u svemu, broj stanovnika se drastično smanjio na ovim prostorima.

Ipak, nova kultura Bubanj-Hum, kao ogranak kulture Salkuca-Krivodol, preuzela je mnogo šta iz dotadašnje vinčanske kulture, pre svega obradu keramike i urbanizaciju naselja. Takođe su doneli mnogo novih stvari. Sama kultura Salkuca-Krivodol je verovatno bila pogurana diskutabilnom kurganskom seobom (pokret stanovništva iz stepa u oblasti Volge, koji su navodno počeli da šire nove tehnološke izume, pre svega konjsku zapregu, na sve četiri strane sveta), pa se i nova kultura na ovim prostorima odlikovala pre svega mobilnošću, a postoji verovatnoća i da su lokalnom stanovništvu preneli i novi jezik, jezik osvajača, prvi od indo-evropskih jezika, od kojih su (prema Kurganskoj hipotezi) nastali svi indo-evropski jezici, od srednje i južne Evrope, pa sve do Indije, Mongolije i Kine.

Shodno svojim potrebama, stanovnici nove kulture su gradili svoja naselja na tačno određenim mestima, pre svega na važnim saobraćajnim komunikacijama i na uzdignutim mestima, pogodnim za odbranu. Kuće su pravljene isto kao i do tad, od pleteri i blata, i bile su zbijene jedna uz drugu na veoma malim odstojanjima (dovoljnim tek za prolaz čoveka). Sve kuće su bile orijentisane u pravcu sever-jug. Keramička posuđa su bila ukrašavana kanelurama (udubljenim motivima), kao i bojenim slikanim ornamentima. Ipak, za razliku od vinčanske kulture, bubanjsko-humska kultura je imala potpuno drugačiju religiju, kao i kult mrtvih, pa se ne izrađuju kultne figure slične vinčanskim, niti se poklanja ista pažnja mrtvima.

Kasnije se bubanjsko-humska grupa preobrazila pod uticajima okolnih kultura, stepske kulture Černa Voda, iz današnje Bugarske, i kulture Troja, iz egejskog područja. Time je ona potpuno odbacila sve tradicije vezane za vinčansku kulturu, i prihvatila nove stvari, popularne u ono doba. To se pre svega odnosi na izradu oruđa i keramike. Prestaju da se izrađuju glačane kamene sekire, a počinju da se izrađuju bušeni kameni čekići i motike od jelenskih rogova. Kvalitetnoj keramici se više ne poklanja naročita pažnja, pa ona postaje grublja i primitivnija, sa dubokim inkrustacijama-šrafurama (urezima) geometrijskih oblika, često predvojenih u kvadrante.

Centri bubanjsko-humske grupe kulture Salkuca-Krivodol u bakarnom dobu, bili su niško Pomoravlje (pre svega lokaliteti Bubanj i Velika Humska Čuka) i Sofijsko polje. Ova grupa je ostala dominantna u južnom Pomoravlju sve do kraja trećeg milenijuma pre nove ere, do kada se donekle proširila i na područje Kosova i Makedonije.

U ovim krajevima evidentirani su nalazi još dve grupe kultura bakarnog doba. Prva je badenska kultura. Ona se formirala početkom trećeg milenijuma pre nove ere na tromeđi današnje Slovačke, Austrije i Mađarske. I nju su formirale nomadske zajednice iz istočne Evrope (još jednom se suočavamo sa Kurganskom hipotezom), koje su lokalnom stanovništvu prenele značajna tehnološka dostignuća, pre svega upotrebu konja i životinjskih zaprega, a zatim i plug. Kako niko od lokalnog stanovništva nije posedovao takvo znanje i veštine, badenska kultura je postala najrazvijenija, a samim tim i najznačajnija kultura bakarnog doba na tlu Evrope. Veoma lako se proširila na sve strane, pogotovo na jug prema ušću Save u Dunav. Njihov napredak se ogledao i u kvalitetnijoj keramici.

Druga kultura je kostolačka. Ona je formirana sredinom trećeg milenijuma pre nove ere pod posrednim, ali jakim uticajem anadolsko-egejske kulture, koja je u to vreme već uveliko bila u bronzanom dobu. Naime, motivi te kulture su iz Oltenije, nomadskim zajednicama tamošnje Kocofeni kulture, prodrli Dunavom u srednje Podunavlje. Stopivši se sa lokalnim stanovništvom, stvorena je osobena kultura, kostolačka. Ona je upečatljiva po tome što je, za razliku od ostalih nomadskih kultura na ovim prostorima, odbacila elemente stepske kulture osvajača, a akcenat stavila na anadolsko-egejsku kulturu. To se ogleda pre svega u izgradnji naselja (kuće su čvrste, pravougaone i prostrane, sa apsidom u začelju, identično egejskim kućama), a zatim i u obilatoj proizvodnji heladske grnčarije, sa njihovim oblicima i ornamentima.

Na teritoriji opštine Aleksinac nalaze se samo dva lokaliteta koja datiraju iz bakarnog doba. Prvi se nalazi u samom gradu. U pitanju je lokalitet Jelenac, u jugozapadnom delu Aleksinca. Jelenac je jedino praistorijsko nalazište na teritoriji opštine koje je sistematski bilo proučavano. Nalazi se na 10m uzdignutom platou iznad starog korita reke Moravice, nedaleko od njenog ušća u Južnu Moravu. Iskopavanja su vršena blizu ivice tog platoa. Prvi put je to bilo 1910. godine, kada se na tom mestu nalazio vinograd. Drugi, i poslednji put, bilo je 1955. godine, kada su se na tom mestu nalazile njive. Danas se tu nalazi stambeni deo grada. Sam lokalitet je između današnjih ulica Save Kovačevića i 29. Novembra, a samo mesto iskopavanja u dvorištu kuće Bore Nikolića.

Jelenac je najstariji lokalitet na teritoriji grada, a time i najstarija naseobina na mestu na kome će kasnije nići Aleksinac. Datira iz perioda bakarnog i ranog bronzanog doba (3200-1800 g.p.n.e.). Osobena karakteristika tog naselja jeste izmešanost i isprepletanost triju kultura dostupnih na ovim prostorima u trećem milenijumu pre nove ere. Naime, naselje pripada pre svega bubanjsko-humskoj kulturi, preciznije, fazi Bubanj-Hum II. Ipak, na njemu se nalaze i slojevi badenske i kostolačke kulture. Nalazi tih kultura se nalaze i južnije, kod Niša i Leskovca, ali dok se tamo radi o prostom uvozu badenskih i kostolačkih predmeta (putem trgovine), na Jelencu su oni toliko izmešani kroz slojeve naselja, i ravnopravno raspoređeni, da ne može da se radi o pukom dodiru kultura, već o paralelnom postojanju, odnosno mešanju kultura, na duži vremenski period.

Iz svega toga može da se izvuče sledeći zaključak. Jelenac je naselje koje je podignuto po uzoru na ostala naselja bubanjsko-humske kulture - na uzdignutoj terasi na ušću dvaju reka. To je otprilike i severna granica bubanjsko-humske kulture, koja se nije širila dalje na sever. Ipak, badenska i kostolačka kultura su dolinom Morave prodrle na jug sve do Leskovačke kotline. Tamo su imale uticaja pre svega kroz trgovinu. Na Jelencu pak, žitelji tih kultura su se nastanili rame uz rame sa žiteljima bubanjsko-humske kulture. Jelenac nema nikakvih znakova ratova i razaranja, pa su tako te tri kulture tu egzistirale sigurno nekoliko vekova. To po meni znači samo jedno - Jelenac se nalazio na vrlo bitnom mestu na toj trgovačkoj komunikaciji, i predstavljao je veoma značajno mesto ne samo za lokalne žitelje, već i došljake sa severa. A ako je bio toliko bitan za trgovinu, onda je sigurno bio i veliko naselje za ondašnje pojmove, dovoljno veliko da ljudi koji su prevalili stotine kilometara požele da žive tu. Na kraju krajeva, Jelenac je jedini lokalitet u Evropi na kome su zajedno egzistirale bubanjsko-humska, badenska i kostolačka kultura. Po tome je svakako jedinstven.

Na žalost, tog arheološkog lokaliteta odavno nema. Danas su tu stambene kuće, što mi svakako onemogućava bilo kakvo iskopavanje i proučavanje. Ipak, uz određenu domišljatost, nije mi sve bilo izgubljeno. Ispod tog platoa i dalje se nalaze njive, pa sve što se slivalo sa njega sigurno je završilo na njima. Mada nisam pronašao nikakve ostatke na njivama, ipak sam uradio nešto drastičnije. Na obodu samog platoa prema njivama nalazi se improvizovana deponija smeća (pokušavam da pronađem prikladan naziv za bezosećajno zagađivanje). Koliko god da je to nekome smeće, meni je ipak bilo blago, jer sam prosto osećao da ću tu nešto naći. Deponija se bukvalno sliva iz privatnih kuća sa platoa, da sve što se izbaci iz privatnih dvorišta završi tu - uključujući i praistorijsku grnčariju. Možda zdrav razum govori suprotno, ali ja sam ipak uspeo da baš tu pronađem sićušan fragment grnčarije. Zvuči beznačajno, ali je i taj komadić bio dovoljan da ga datiram, jer je na njemu bilo nekoliko kružića duboko inkrustiranih u cik-cak liniji, koji su mogli da se uporede sa fotografijama pronađenih fragmenata iz 1955. godine. I da se naravno dođe do zaključka (za šta nije potrebno da se bude ekspert), da se ovaj mali fragment savršeno uklapa u kompoziciju sa fotografije. Ipak, nakon dva veoma plodonosna sistematska istraživanja lokaliteta (gde je on morao da bude zakonom zaštićen - zamislite da se neko u Beogradu tako bahato ophodi prema Vinči i dozvoli izgradnju stambenog bloka), ovakav osećaj čeprkanja po tuđem otpadu u potrazi za malim komadima keramike, koji će jedva malo oživeti sećanje na praistorijsko naselje, može da stvori samo osećaj žalosne nostalgije, ne i dostignuća. Jelenac je zauvek izgubljen...