MMXII

Saturn. Šesta planeta od Sunca, druga najveća, posle Jupitera. Nazvan je po rimskom bogu vezanim za poljoprivredu, pandanu grčkom Kronu. Njegov prečnik iznosi 120.536km. Orbitira oko Sunca na nekih milijardu i po kilometara udaljenosti, odnosno 9,5AJ. Godina na Saturnu traje 29,5 zemaljskih, a dan 10 sati i 34 minuta, mada se različiti slojevi okreću različitim brzinama. Osa mu je nagnuta za 26,73 stepeni. Možda najzanimljivija karakteristika Saturna jeste njegova gustina od 0,7 grama po kubnom centimetru, što znači da bi on plutao u vodi. To dovodi i do relativno male gravitacije za tako džinovsku planetu, koja je tek neznatno veća od Zemljine, pa bi čovek na Saturnu težio samo malo više nego na Zemlji.

U Saturnovom središtu se verovatno nalazi jezgro od gvožđa i nikla prečnika oko 25.000km, okruženog metaličastim vodonikom, i kasnije slojevima tečnog vodonika, helijuma i drugih gasova. Bledožutu boju planeti daju čestice amonijaka u gornjim slojevima atmosfere. Tamo su zastupljene i okrutne oluje, sa vetrovima do 1.800km/h. Saturn ima i svoje magnetno polje, koje je slične jačine kao i Zemljino. Saturn emituje 2,5 puta više svetlosti nego što prima od Sunca. Temperatura u gornjim slojevima Saturnove atmosfere se kreće između -189 i -139 stepeni Celzijusa (u dubinama je znatno viša). Atmosfera se pretežno sastoji iz vodonika, uz nešto malo helijuma i tragova drugih gasova i njihovih ledova. Temperatura na južnom polu je najviša na Saturnu (-122 stepena), a to je zbog toplotnog vrtloga u oblacima, jedinog takvog fenomena u Sunčevom sistemu. Saturn na svojoj površini ne ispoljava iste onakve šare od oblaka i oluja, kao Jupiter. Međutim, u proseku svake godine na Saturnu (odnosno na svakih 30 zemaljskih), javlja se ogromna oluja sa belim oblacima, koja je lako vidljiva kroz teleskope. Naredna takva oluja se očekuje oko 2020. godine.

Svakako najupečatljivija karakteristika Saturna jesu njegovi masivni prstenovi. To su pre svega čestice vodenog leda i nešto manje prašine i stena do veličine kuće (desetak metara). Prosečna debljina iznosi od svega 5 metara, pa do jednog kilometra. Pretpostavlja se da prstenovi potiču od nekog razbijenog meseca, i verovatno su stari tek nekoliko stotina miliona godina, mada postoje teorije i da su to ostaci iz ranog Sunčevog sistema. Prvi je prstenove uočio Galilej 1610. godine, iako je tada mislio da se radi o satelitima. Tek 1655. godine je Kristijan Hajgens potvrdio da su u pitanju prstenovi. Oni počinju već na 6.730km od Saturna; prvi je bledi D prsten, širine 7.500km. Prati ga znatno vidljiviji C prsten, širine 17.500km, unutar koga se raspoznaje nekoliko manjih procepa (manjih razmaka u prstenovima) - Kolombo (širine 100km), Maksvel (270km), Bond (30km) i Douz (20km). Sledi najgušći i najsvetliji B prsten, širine 25.500km, na čijem kraju se nalazi procep Hajgens (440km). Nakon ovoga sledi Kazini divizija, ili odeljak. To su širi razmaci između prstenova, koji su naizgled prazan prostor, ali u stvarnosti su znatno ređi i bleđi prstenovi. Odeljak Kazini je širine 4.700km, i sadrži više procepa - Heršel (102km), Rasel (33km), Džefris (38km), Kujper (3km), Laplas (238km), Besel (10km) i Barnard (13km). Zatim sledi A prsten, nakon B prstena najuočljiviji. Širine je 14.600km. Ima dva procepa - Enke (325km) i Kiler (35km). Iza ovog prstena nalazi se odeljak Roke, širine 2.600km, nakon koga sledi poslednji lako vidljivi prsten, F, širine svega 500km. Iza ovoga se nalazi jedan jako bledi prsten, G, širok 8.000km, i E, širine 300.000km, koji se završava na nekih 420.000km od Saturnove površine. 'E' prsten više i nije prsten u pravom smislu reči. Toliko je proređen i difuzan (ne zadržava oblik), da u stvari više predstavlja oblak mikroskopske prašine debljine više hiljada kilometara, čiji materijal pada na okolne mesece, radije nego prsten. Pored svega ovoga, postoji veći broj retkih ili nepotpunih prstenova vezanih za satelite u čijim se orbitama nalaze (najudaljeniji prsten je na oko 13mil.km od Saturna, i vezan je za mesec Fibi). Zanimljivo je da prstenovi imaju i sopstvenu atmosferu od molekularnog kiseonika, koji nastaje delovanjem UV zraka na čestice vodenog leda, mada je ta atmosfera toliko retka, da bi kompresovana bila debljine tek jednog atoma.

Saturn je poznat od davnina. To je najdalja planeta za koju su drevni ljudi znali (a s obzirom da Zemlju nisu smatrali planetom, Saturn je bio glavna i najvažnija planeta). Još se u Vavilonu znalo za Saturn, a to je drugi milenijum pre nove ere. Stari Sloveni su ga zvali Hladolet. Saturnova maksimalna magnituda iznosi -0.24, pa je lako vidljiv i golim okom. Međutim, već uz mali teleskop, bledožuta tačkica postaje prepoznatljiva planeta sa lako vidljivim prstenovima. Od nas je udaljen 71 svetlosni minut.

Saturn ima 62 potvrđena satelita, od kojih je 53 imenovano. Pored toga, ima par stotina gromada (veličine 40-500m) unutar prstenova, koje se mogu nazvati mesecima, ali čije orbite su uočene samo jednom, i kasnije nepotvrđene. Štaviše, mnoge gromade, za koje se procenjuje da ih ima na hiljade (pre svega unutar A prstena), obično su providne i sastoje se iz leda koji se spaja u velike grozdove, ali čiji vek trajanja je relativno kratak. Materijal u prstenovima se konstantno raspada i spaja u nove oblike. U svakom slučaju će broj Saturnovih satelita rapidno rasti u narednim decenijama.

Mimas (Saturn I). Otkrio ga je Vilijam Heršel 1789. godine. Nazvan je po jednom od titana iz grčke mitologije, Gajinom sinu. Prečnika je 396km, i to je najmanje nebesko telo U Sunčevom sistemu loptastog oblika (iako nije savršena lopta, više je jajastog oblika). Oko Saturna se okreće na udaljenosti od oko 185.000km (udaljenosti se računaju od centra planete, od čega treba oduzeti oko 60.000km da bi se dobila realna udaljenost od oboda planete), što je otprilike na ivici poslednjeg lako vidljivog prstena. Oko Saturna se okrene za oko 23 sati, a takođe i oko svoje ose, jer je orbitalno zaključan sa Saturnom (uostalom, kao i naš Mesec). Ugao nagiba ose mu iznosi 0 stepeni.

Ceo mesec ima malu gustinu, i sačinjen je uglavnom iz vodenog leda, i tek nešto malo stena. Ukupna površina Mimasa iznosi otprilike koliko i površina Španije. Ona je teško izbrazdana kraterima od kojih je najveći, Heršel, 130km u prečniku (lako je uočljiv na slici). Temperatura na površini mu je -209 stepeni. Magnituda mu iznosi oko 12.7, pa je vidljiv tek kroz nešto malo bolji teleskop.

Enkelad (Saturn II), ili Enceladus. Otkrio ga je Vilijam Heršel 1789, i nazvan je po jednom od grčkih titana. Prečnika je 504km. Oko Saturna orbitira na oko 240.000km, za vreme od nešto manje od dan i po. I on je orbitalno zaključan sa Saturnom, pa se za isto vreme okrene oko svoje ose. Ugao ose mu je nula stepeni. U centru meseca se verovatno nalazi čvrsto jezgro, od gvožđa i silikata, a moguće je i da je delimično rastopljeno, te da Enkelad ima i tečnu magmu (mada je verovatnije da nema, i da unutrašnju temperaturu mesecu daje radijacija iz jezgra). Temperatura na površini mu se kreće od -240 do -128 stepeni. Magnitude je oko 11.6, pa je teorijski vidljiv i kroz prost amaterski teleskop. Ipak, veoma je teško uočiti ga, a na to utiče više faktora. Prvo, veoma je blizu Saturnu i njegovim prstenovima, čiji sjaj nadmašuje sam mesec. Drugo, najpogodniji trenutak za osmatranje sitnijih Saturnovih meseca jeste period kada su Saturnovi prstenovi u ravni sa Zemljom (odnosno kada su nama okrenuti horizontalno, pa se praktično i ne vide). Kada se sve ovo uzme u obzir, dolazi i treći, najbitniji faktor, a to je tamno nebo. U praksi, tek na svakih dvanaestak godina dolazi jedna pogodna za tako nešto.

Enkelad je jedno od poslednjih mesta pogodnih za postojanje vanzemaljskog života, a ujedno je i ubedljivo najprimamljivije za tako nešto, čak i ispred Marsa. Postoje direktni dokazi da Enkelad tik ispod površine ima okean tečne, slane vode; uostalom, uočljivi su vodeni gejziri na njemu, koji su prepuni vodene pare i ugljovodonika, osnovne životne supstance. Za razliku od Jupiterove Evrope, gde je slani okean zarobljen ispod stotina kilometara leda, ovde je očito da se tečna voda nalazi na samo nekoliko desetina metara dubine. Voda koju mesec putem gejzira izbaci napolje delimično odluta dalje unutar prstenova, a delom padne na Enkelad u vidu snega. Štaviše, Enkelad je geološki aktivan, sa relativno mladom površinom čiji se led obnavlja, i pod ledom ima dovoljno toplote da održi život. Istina, zbog male veličine meseca, pitanje je koliko složen život može da evoluira tamo (i da li bi se evolucija zaustavila samo na mikroorganizmima, ili eventualno sićušnim višećelijskim), ali je ipak Enkelad ubedljivo najbolje mesto za traženje života izvan Zemlje - toliko pogodno da su šanse, usudio bih se da kažem, čak i značajne, pogotovo na njegovom južnom polu, koji je geološki jedna od najmlađih površina u Sunčevom sistemu, a čija se starost meri hiljadama godina.

Tetis (Saturn III), ili Tetida. Otkrio ga je Đovani Kazini 1684. godine. I on je nazvan (uostalom, kao i svi veći Saturnovi sateliti) po titanu ili titaniji iz grčke mitologije (u ovom slučaju titanija). Prečnika je 1.062km. Oko Saturna orbitira na oko 295.000km, za nešto manje od dva dana. Takođe je orbitalno zaključan sa Saturnom, pa se i oko svoje ose okrene za isto vreme. Tetis se, kao i Mimas, sastoji pretežno iz čistog vodenog leda, uz samo nešto malo stena. Ceo mesec je prilično porozan i lagan, a kao i Saturnu, gustina mu je manja od gustine vode. Površina mu je izbrazdana kraterima (najveći je oko 450km) i kanjonima. Izmerena temperatura iznosi -187 stepeni. Geološki, mesec je mrtav, i na njemu nema nikakve aktivnosti. Magnitude je oko 10.1, pa je uz mali trud (i tamno nebo, naravno) vidljiv i kroz mali teleskop.

Tetis je, uz još jedan Saturnov mesec, Dionu, jedinstven slučaj u Sunčevom sistemu, pošto ima dva sopstvena satelita, Telesto i Kalipso. Oni se nalaze na Lagranžovim tačkama, tačno 60 stepeni ispred i iza Tetisa, gde se gravitacione sile Saturna i Tetisa potiru. Više o njima kada dođu na red.

Diona (Saturn IV). I taj mesec je otkrio Đovani Kazini 1684. godine. Takođe je nazvan po jednom od titana, odnosno u ovom slučaju, titaniji. Prečnika je 1.123km. Oko Saturna se okreće na udaljenosti od oko 380.000km, za vreme od 2,7 dana (kao i oko svoje ose). Diona se polovično sastoji iz vodenog leda, a polovično iz silikatnih stena. Ne zna se da li je unutrašnjost slojevita, ali joj je gustina znatno veća od Tetisa. Površina je izbrazdana kraterima (strana okrenuta Saturnu znatno više nego suprotna), i usecima i kanjonima. Temperatura na površini je oko -186 stepeni. Oko meseca je detektovana egzosfera (minutna atmosfera) od molekularnog kiseonika, čije je poreklo verovatno isto kao i na Saturnovim prstenovima - nastalog cepanjem molekula vode iz vodenog leda, usled bombardovanja UV zraka, na vodonik i kiseonik.

Diona je magnitude oko 10.2, pa ono što je rečeno za Tetis, uopšteno važi i za Dionu. Uz Tetis, Diona je jedini mesec u Sunčevom sistemu koji ima svoje sopstvene satelite. I Diona ih ima dva (takođe u Lagranžovim tačkama), Helenu i Poliduka, o kojima će više biti reči kasnije.



Rea (Saturn V). Đovani Kazini je otkrio i ovaj mesec, 1672. godine. Takođe je nazvan po titaniji. Prečnika je oko 1.528km. Oko Saturna orbitira na oko 530.000km, za vreme od 4,5 dana (a takođe i oko svoje ose). Rea se, kao i većina Saturnovih satelita, sastoji iz mešavine vodenog leda i silikatnih stena, samo se odnosi razlikuju, u ovom slučaju 3/4 prema 1/4 u korist vodenog leda. Mesec je najverovatnije homogen, odnosno unutrašnjost nije izdeljena na slojeve (kao npr. Zemlja). Postoji mala verovatnoća i da ispod leda postoji okean tečne vode, ali tako nešto je teorijsko nagađanje. Reina površina je slična Tetisovoj ili Dioninoj, što znači prošarana kraterima i usecima (strana okrenuta Saturnu je znatno izbrazdanija). Temperatura na površini se kreće između -220 i -174 stepeni. Magnitude je oko 9.5, pa je bez nekih većih problema vidljiva i kroz amaterske teleskope.

Oko Ree je detektovana egzosfera od molekularnog kiseonika i ugljen-dioksida. Poreklo ugljen-dioksida je za sada nepoznato, ali moguće je da potiče od organskih molekula u unutrašnjosti meseca. Međutim, mnogo zanimljivija činjenica je da je moguće da Rea ima svoje prstenove, što bi značilo jedinstven takav slučaj u Sunčevom sistemu kada su u pitanju meseci. Postoje indirektni dokazi da je Rea okružena trima uskim, ali relativno gustim prstenovima, međutim problem je što oni do sada nisu bili direktno uočeni (govorimo o orbitalnoj sondi "Kazini", koja je u Saturnovoj orbiti već skoro punu deceniju). Ruku na srce, takvi prstenovi i ne bi bili lako vidljivi. Ipak, indicije su jake za tako nešto. Ako bi bilo tačno da Rea ima prstenove, to bi značilo da se sastoje iz čestica i komadića ne većih od jednog metra. Da li bi prstenovi bili zatvoreni ili u vidu lukova, za sada se ne zna (mada simetričnost rezultata sa obe strane meseca ukazuje na zatvorene prstenove). Štaviše, dodatna merenja i osmatranja pokazuju da, iako nikakvi prstenovi nisu uočeni iz neposredne blizine meseca (a sonda se približavala do samo stotinak kilometara udaljenosti), na ekvatorijalnoj površini meseca uočeni su tragovi koji bi samo mogli biti objašnjeni nanosom materijala iz prstenova. Takvi prstenovi bi bili na udaljenosti od nekih 6-8.000km od meseca. Ako se sumiraju svi podaci za i protiv, moguć je i scenario gde su pre desetak godina uočeni periodični prstenovi, koji su se u međuvremenu sručili na Reu. Možda najbolji argument za prstenove dolazi iz podataka kompjuterskih simulacija, koje pokazuju da je Rea u stvari jedini Saturnov satelit koji bi mogao imati stabilne prstenove. Za sada ovaj slučaj ostaje nedorečen.



Titan (Saturn VI). Ubedljivo najveći Saturnov mesec, i drugi najveći u Sunčevom sistemu. Otkrio ga je Kristijan Hajgens 1655. godine. Poreklo imena govori samo za sebe. Titan je veći od Merkura, sa prečnikom od oko 5.152km. Oko Saturna orbitira na oko 1,2mil.km, za vreme od 16 dana. Za isto vreme se okrene i oko svoje ose. I njemu je ugao nagiba ose nula stepeni. Titan se sastoji iz vodenog leda i silikatnih stena, u odnosu pola-pola, ali je zbog svoje veličine znatno gušći mesec od drugih Saturnovih, i sa znatno većom gravitacijom (koja je slična Mesečevoj). U Titanovom centru nalazi se stenovito jezgro prečnika oko 3.400km, oko koga se nalaze slojevi leda različith gustina. Površina Titana je malo izbrazdana kraterima, i relativno je glatka i niska. Temperatura na površini je oko -180 stepeni. Maksimalna magnituda Titana iznosi oko 8.1, pa je mesec lako vidljiv već kroz mali teleskop.

Titan je jedinstveno mesto u Sunčevom sistemu po mnogo čemu. To je najdalje nebesko telo sa čije površine posedujemo fotografije. Uz to je i jedan od najboljih kandidata za vanzemaljski život (iako bi svaki život na Titanu bio u vidu mikroorganizama). Titan je jedino mesto, pored Zemlje, sa površinom koja poseduje tečni medijum. Razlika je ta što je na Zemlji to voda, a na Titanu zbog niske temperature - metan. Titan je jedini mesec u Sunčevom sistemu za gustom atmosferom, koja se pretežno sastoji iz azota, koji daje Titanu upečatljivu žutu boju (u suštini to je smog).

Možda ovi suvoparni podaci ne ukazuju na mogućnost postojanja života na Titanu, ali kada se oni uporede sa Zemljom, vidi se koliko je Titan sličniji Zemlji negoli Mars ili Venera, i koliko je jedinstven. Naime, u čitavom Sunčevom sistemu samo Zemlja i Titan imaju atmosferu čiji je glavni sastojak azot. Titanova atmosfera je nešto gušća nego Zemljina, i na Titanovoj površini stvara pritisak od oko 1,5 bar, što i nije strašno. Takođe, Titan je pored Zemlje jedino mesto u Sunčevom sistemu sa klimom koja stvara efekat kruženja vode u prirodi (s tim što je na Titanu u pitanju kruženje metana u prirodi). Dakle, postoji prirodni perpetum mobile koji omogućuje dinamične uslove za "krčkanje" organskih materijala. Ako se izuzme niska temperatura na Titanu, pejzaž je sličan Zemljinom - na Titanu postoje reke, jezera, delte od tečnog metana (doduše uglavnom oko polova, dok je ostatak meseca pustinjski suv), vetrovi prave dine, a iz metanskih oblaka pada metanska kiša. Ako smo nešto naučili od ekstremofila na Zemlji, to je da bi i na tako niskim temperaturama život mogao da opstane.

Za one kojima hemija nije jača strana, metan i etan su ugljovodonici, a to su osnovni životni blokovi, od kojih nastaju složenije strukture, kao amino-kiseline, a od njih nastaju proteini, i kasnije RNK i DNK. Ako na Titanovoj površini i nema života, uslovi svakako podsećaju na primordijalne uslove na Zemlji, odnosno Titan bi mogao posedovati "pre-životnu" klimu. U tom slučaju, bilo bi samo pitanje vremena njegovog nastanka.

Druga priča je ako se posmatra unutrašnjost. Titan je izgleda i dalje aktivan, i u dubinama verovatno ima slojeve tečne magme, ili neke druge izvore toplote, kao npr. radijaciju iz jezgra. S obzirom da Titan obiluje amonijakom, pre svega u oblacima, a zatim i pod zemljom, a koji je prirodni antifriz, postoje dobre indicije da Titan ispod površine sadrži okean tečne vode, na dubini ne većoj od 100km. Iako bi ona bila temperature blizu -100 stepeni, zbog gorepomenutog prirodnog antifriza bila bi i dalje tečna, i time bi se rešio problem niskih temperatura. U trenutku kada život nastane, on će se lako prilagoditi bilo kakvim uslovima, i svakako je moguće da na Titanu već ima mikrobiološke aktivnosti, ili će je tek biti u daljoj budućnosti. U svakom slučaju, Titan je prebogat organskim jedinjenima, a uz to poseduje i tečni medijum u kome bi život mogao da nastane, i na kraju, poseduje aktivnu klimu koja ne bi dozvolila evolutivnu stagnaciju. Uslovi su gotovo identični našim u ranoj fazi sistema. Takođe, tečna voda je moguća i na Titanovoj površini. Ako ispod površine postoji tečna voda, svaki udar asteroida o Titanovu površinu bi, u teoriji, mogao da izbaci vodu na površinu, koja bi se nataložila u tom krateru u vidu jezera, a koje bi tako opstalo vekovima ili milenijumima, jer zbog niske temperature voda praktično ne bi ni isparavala.



Hiperion (Saturn VII). To je prvi otkriveni nepravilni mesec, koga su 1848. otkrili Vilijam Bond, Džordž Bond i Vilijam Lasel. Ime je dobio po jednom od grčkih titana. Dimenzija je 360 x 266 x 205km. Nalazi se na udaljenosti od oko 1,5mil.km od Saturna, i oko njega se okrene za nešto više od 21 dan. Za razliku od većine drugih većih Saturnovih satelita, Hiperion nije orbitalno zaključan sa Saturnom, odnosno nije mu uvek ista strana okrenuta njemu. Umesto toga, Hiperion ima ono što se u astronomiji naziva "haotičnom orbitom". Drugim rečima, Hiperion se toliko haotično i nepravilno okreće oko svoje ose, da mu je rotacija nepredvidiva, i ne može matematički da se izrazi. To je jedini mesec u Sunčevom sistemu sa takvim slučajem. Hiperion je veoma porozan i šupljikav, i gustina mu je manja od gustine vode. Sastoji se pretežno iz prljavog vodenog leda, uz samo nešto malo stena. Štaviše, oko 40% meseca je prazan prostor. To omogućava Hiperionu ovakav izrazito "sunđerast" izgled, pošto bez velike sile tj. gravitacije, krateri ostaju oštri i nepromenjivi. Temperatura na Hiperionu je oko -180 stepeni. Magnitude je oko 14.1, pa je vidljiv tek uz jači i veći teleskop.



Japet (Saturn VIII). Otkrio ga je Đovani Kazini 1671. godine. I on je nazvan po jednom od titana. Iako je to loptasto telo, izrazito je spljošten sa dva različita prečnika. Srednji prečnik mu je 1.469km. Oko Saturna orbitira na oko 3,5mil.km, oko koga se okrene za oko 79 dana. I on je orbitalno zaključan, pa je uvek ista strana okrenuta ka njemu. I Japet se sastoji pretežno iz vodenog leda, uz otprilike 1/5 silikatnih stena. Japet je teško izbrazdan kraterima, među kojima najveći ima skoro 600km u prečniku. Temperatura na površini mu se kreće između -183 i -143 stepeni.

Japet ima neke jako zanimljive i jedinstvene karakteristike. Prva stvar koja se ističe je to da su mu dve strane potpuno različite. Strana okrenuta Saturnu mu je izrazito tamna, gotovo crna, a suprotna strana snežno-bela. Tamnu boju jednoj polovini daju organska jedinjenja (tj. ugljenična jedinjenja), dok belu boju daje čist vodeni led. Uz to, činjenica da dan na Japetu traje toliko dugo, pa je svaka od strana okrenuta ka Suncu i od njega po 39,5 dana, takođe doprinosi ovom efektu.

Druga zanimljivost je visoka izbočina koja se proteže ekvatorom, i koja drastično menja izgled meseca. Uočljiva je samo na tamnoj strani. Kreće se dužinom od oko 1.300km, i izdiže se i do 20km u visinu. Time daje Japetu izraziti izgled orahove ljuske. Ne zna se tačno kako je ova izbočina nastala, zašto tačno prati ekvator, niti zašto je izolovana samo na tamnoj strani. Ono što je sigurno, to je da je izbočina prekrivena kraterima koji su stari koliko i sam Sunčev sistem, tako da je sama formacija vrlo stara.

Još jedna zanimljivost vezana za Japet jeste njegova orbita oko Saturna, koja je prilično nagnuta u odnosu na ostale velike satelite. Time bi Japet bio jedini veliki mesec u Saturnovom sistemu sa koga bi Saturnovi prstenovi bili lako vidljivi (ostali veliki meseci su u ekvatorijalnoj ravni sa Saturnom, pa bi prstenovi izgledali kao ravna linija).

Osmatranje Japeta je donekle komplikovano zbog njegovih oprečnih polovina. Maksimalna magnituda Japeta dostiže oko 10.2, i to samo kad je Japet vidljiv sa Saturnove zapadne strane. Tada je nama okrenuta dalja, svetlija strana meseca. Kada je Japet, posmatrano sa Zemlje, Saturnu na istoku, nama je okrenuta tamna strana, koja umanjuje magnitudu sve do 11.9. U svakom slučaju, ako se pogodi termin Japet je relativno lako vidljiv kroz mali teleskop, i mračno nebo.



Fibi (Saturn IX), ili Feba. Otkrio ju je Vilijam Henri Pikering 1899. godine. To je bio prvi mesec koji je otkriven na osnovu fotografija, snimljenih godinu dana ranije. Nazvana je po jednoj titaniji. Dimenzija je 219 x 217 x 204km. Oko Saturna orbitira na oko 13mil.km, za vreme od 550 dana. Oko svoje ose se okrene za nešto više od 9 sati. Fibi je verovatno zarobljeni kentaur, asteroid koji potiče iz Kujperovog pojasa (asteroidnog pojasa iza Neptunove orbite, čiji asteroidi često orbitiraju sve do Jupitera). Spada u grupu nepravilnih satelita, a to znači da se oko Saturna okreće na jako ekscentričnoj i nagnutoj orbiti naspram njegovog ekvatora. Sastoji se iz polovične mešavine stena i prljavog leda. Površina joj je teško izbrazdana kraterima, veličine do 80km i dubine do 16km. Temperature je oko -198 stepeni. Magnitude je oko 16, pa je vidljiva tek kroz ozbiljan, profesionalni teleskop.

Najzanimljivija stvar oko ovog meseca jeste da se nalazi u najdaljem Saturnovom prstenu, koji prati njenu orbitu, i koji nosi ime Fibin prsten. Prsten se sastoji iz mikročestica koje nastaju nakon udara meteora o Fibinu površinu. To je u stvari veoma prostran oblak čestica, čija debljina nadmašuje prečnik Saturna dvadeset puta. Ipak, i pored impozantne veličine, prsten je toliko proređen mikroskopskim česticama, da je u praksi nevidljiv golim okom. Vidljiv je tek kroz infracrvene teleskope. Da je kojim slučajem vidljiv i sa Zemlje, prsten bi opasivao Saturn u širini dva diska punog meseca (Saturn je golim okom vidljiv samo kao tačkica).



Janus (Saturn X). Otkrio ga je Oduin Dolfus 1966. godine. Međutim, tada se nije znalo da Janus deli istu orbitu sa još jednim mesecom, Epimetejom, tako da su astronomi godinama verovali da posmatraju jedno te isto telo. Tek 1980. godine su svemirske sonde dale definitivan odgovor na to pitanje, a do tog trenutka je više ljudi uočilo ovaj mesec, međutim Oduin Dolfus je prvi koji je objavio to otkriće (iako nije prvi koji je snimio mesec), tako da se on smatra glavnim otkrivaocem. Janus je dobio ime po rimskom bogu početaka, vrata i prolaza, koji je imao dva lica koja gledaju u suprotnim pravcima. Po njemu je i mesec Januar dobio ime. Dimenzija je 203 x 185 x 153km. Oko Saturna se okreće na oko 150.000km (što je na ivici vidljivih prstenova), za nešto manje od 17 sati. Za isto vreme se okrene i oko svoje ose.

Janus je veoma porozan mesec, sa vrlo malo čvrstog materijala. Uglavnom se sastoji iz prljavog leda. Površina mu je teško izbrazdana kraterima, veličine i preko 30km. Janus je jedan od meseca koji nose nadimak "pastir" (kao i Epimetej), jer raščišćavaju prostor u prstenovima od krhotina. Konkretno, Janus i Epimetej su zaslužni za oštru ivicu "A" prstena. Pored toga, krhotine sa njih stvaraju nov prsten, koji je znatno bleđi i prati njihovu orbitu. Janusova magnituda je oko 14, ali je zbog činjenice da se nalazi tako blizu Saturna, pa još na samoj ivici vidljivih prstenova, praktično nevidljiv amaterima, čak i sa jakim teleskopom.



Epimetej (Saturn XI). Otkrio ga je Ričard Volker 1966. godine, samo nekoliko dana nakon otkrića Janusa. Kao što je rečeno, u to vreme se smatralo da se radi o jednom telu, pošto su osmatranja bila bazirana samo na osnovu fotografija. Tek 1980. godine je svemirska sonda Vojidžer 1 potvrdila sumnje da se radi o dva različita tela, koja dele istu orbitu. Ime je dobio po grčkom bogu, Prometejevom bratu. Dimenzija je 130 x 114 x 106km. Epimetej, kao i Janus, orbitira oko Saturna na oko 150.000km, za manje od 17 sati (kao i oko svoje ose). Slično kao i Janus, Epimetej je jako porozan i sastoji se iz prljavog leda. Takođe je izbrazdan kraterima. Moguće je da su Janus i Epimetej nastali od istog tela u ranoj fazi Sunčevog sistema. Temperature je oko -195 stepeni, a magnitude oko 15, tako da ono što je rečeno za Janus važi i ovde.

Janus i Epimetej su jedinstven slučaj u Sunčevom sistemu. To je jedini zabeležen slučaj ko-orbitalnih meseca. Razlika između orbita ova dva meseca je samo pedesetak kilometara (što je manje od njihovih prečnika ponaosob). Zbog određenih zakona fizike, na svake četiri godine ova dva meseca zamene mesta, tokom kojih onaj "unutrašnji", tj. bliži Saturnu, se okreće oko Saturna tridesetak sekundi brže. Ova dva meseca se nikada ne približavaju jedan drugome na manje od 10.000km, tako da kako stvari stoje, mogućnost njihovog sudara u daljoj budućnosti je ravna nuli.



Helena (Saturn XII, Diona B). Otkrili su je Pjer Lak i Žan Lesašo 1980. godine. Ime je dobila po Heleni Trojanskoj. Dimenzija je 43 x 38 x 26km. Helena je jedan od "trojanaca", nebeskih tela koja orbitiraju oko matične planete u Lagranžovim tačkama, na tačno 60 stepeni ispred i iza planete, gde su gravitacione sile u ekvilibrijumu. U ovom slučaju, Helena je mesec, ne Saturna, već Dione, Saturnovog meseca koji se nalazi na oko 380.000km od njega (iako se realno ne okreće oko Dione, već stoji u mestu na njenoj orbiti, na dovoljnoj udaljenosti da i sama Diona izgleda kao tačkica na nebu). Smeštena je u vodećoj Lagranžovoj tački, što znači da se nalazi 60 stepeni ispred Dione na njenom putu oko Saturna. Da podsetimo, Diona se oko Saturna i oko svoje ose okrene za oko 2,7 dana. I Helena je orbitalno zaključana, pa je uvek ista strana okrenuta ka Saturnu. Tačan sastav i gustina meseca su još uvek nepoznati, ali je moguće da je to deo Dione koji se odlomio usled nekog jakog udara u prošlosti. Temperature je oko -201 stepen. Magnitude je oko 18, pa je vidljiva tek iz opservatorija.



Telesto (Saturn XIII, Tetis B). Otkrili su je Bredford Smit, Harold Rajcema, Stiven Larson i Džon Fauntin 1980. godine, na osnovu Hablovih osmatranja. Ime je dobila po jednoj od titanija. Telesto okupira vodeću Lagranžovu tačku Saturnovog meseca Tetisa, na oko 295.000km od Saturna, oko koga se okrene za nešto manje od dva dana (kao i oko svoje ose). Dimenzija je 33 x 24 x 20km. Površina joj je iznenađujuće glatka, sa vrlo malo kratera, što bi moglo da ukazuje na malu starost meseca. Magnitude je 18.7.



Kalipso (Saturn XIV, Tetis C). Otkrili su je Den Pasku, Kenet Sidelman, Vilijam Baum i Daglas Kuri 1980. godine. Nazvana je po morskoj nimfi iz Odiseje. Kalipso okupira prateću Lagranžovu tačku Tetisa (tj. 60 stepeni iza Tetisa na njenom putu oko Saturna). Kao i Tetis i Telesto, njen drugi trojanac, i Kalipso se nalazi na oko 295.000km od Saturna, oko koga se okrene za nešto manje od dva dana. Dimenzija je 30 x 23 x 14km. Površina joj je relativno glatka, sa nekoliko krupnih kratera. Magnitude je oko 18.5, a temperature oko -206 stepeni.



Atlas (Saturn XV). Otkrio ga je Ričard Teril 1980. godine. Nazvan je po jednom od titana. Oko Saturna orbitira na oko 138.000km, što je na samoj ivici vidljivih prstenova (tačnije, "A" prstena). I oko Saturna i oko svoje ose se okrene za oko 14,5 sati. Atlas je dimenzija 41 x 35 x 19km. Ne zna se mnogo o sastavu meseca, ali je verovatno sličan ostalim malim Saturnovim satelitima. Uočljiv je kontrast u izgledu površine - polovi su izbrazdani kraterima, dok su ekvatorijalni pojasevi glatki, jer se na njima akumulira sva prašina koja padne na mesec. Temperature je -192 stepena, a magnitude oko 18.5.



Prometej (Saturn XVI). Otkrio ga je Kolins 1980. godine. Takođe je nazvan po jednom od titana. Oko Saturna orbitira na oko 139.000km, za oko 14,5 sati (kao i oko svoje ose). Dimenzija je 136 x 79 x 59km. Prometej se, kao i većina malih Saturnovih meseca, sastoji uglavnom iz vodenog leda, porozan je i gustina mu je manja od gustine vode. Na njemu su uočljivi krateri i do 20km u prečniku. Prometej deluje kao "pastir" u okolnim prstenovima, pre svega u "F" prstenu. Temperature je -199 stepeni, a magnitude oko 15.5, pa je u teoriji vidljiv kroz jako dobar teleskop.



Pandora (Saturn XVII). Otkrio ju je takođe Kolins 1980. godine. Nazvana je po prvoj ženi na Zemlji, po grčkoj mitologiji. Oko Saturna se okreće na udaljenosti od oko 142.000km, za oko 15 sati (kao i oko svoje ose). Pandora je dimenzija 104 x 81 x 64km. Površina joj je teško izbrazdana kraterima veličine i do 30km. Uz to je i "pastir" unutar "F" prstena. Temperature je -195 stepeni, a magnitude oko 16. Ova tri meseca (Atlas, Prometej i Pandora) nemaju potpuno stabilne orbite oko Saturna, već donekle haotične, iz razloga što su veoma blizu jedan drugome, pa orbite međusobno utiču jedna na drugu (Pandora i Prometej se međusobno približavaju na samo 1.400km).



Pan (Saturn XVIII). Otkrio ga je Mark Šovolter 1990. godine, na osnovu fotografija iz '81. Nazvan je po grčkom bogu pastira i stada, jedinom bogu koji je umro. Pan se nalazi na oko 134.000km od Saturna, unutar Enke praznine "A" prstena (širine 325km), i ponaša se kao "pastir mesec", te održava tu prazninu čistom od krhotina. Oko Saturna i svoje ose se okrene za oko 13,5 sati. Dimenzija je 34 x 31 x 21km. Temperature je -195 stepeni, a magnitude oko 19.



Imir (Saturn XIX). Ovaj retrogradni mesec (okreće se u suprotnom smeru od većine satelita) otkrio je Bret Gladman 2000. godine. Sa ovim mesecom se već prešlo na ne-grčko-rimske mitologije u nomenklaturi. Ime je dobio po pretku Jotuna (džinova) iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 18km. Oko Saturna se okreće na 23mil.km za više od 3,5 godine. Magnitude je 21.7, pa je vidljiv samo iz velikih opservatorija.



Paliak (Saturn XX). Otkrio ga je tim astronoma na čelu sa Bretom Gladmanom 2000. godine. Ime je dobio po fiktivnom šamanu iz jednog romana. Prečnika je oko 22km. Oko Saturna se okreće na 15,2mil.km, za vreme od 687 dana. Malo se zna o ovom satelitu, sem da je crvenkaste boje. Magnitude je 21.3.



Tarvos (Saturn XXI). Otkrio ga je tim na čelu sa Džonom Kavelarsom 2000. godine. Nazvan je po dinastiji bogova iz galske mitologije. Prečnika je oko 15km (mada su prečnici ovih malih satelita izvedeni samo iz njihovih albeda tj. odsjaja). Oko Saturna orbitira u vrlo ekscentričnoj orbiti na nekih 18mil.km, za više od 2,5 godine. Magnitude je 22.1.



Ijirak (Saturn XXII), ili Idžirak. Otkrio ga je tim na čelu sa Bretom Gladmanom i Džonom Kavelarsom 2000. godine. Nazvan je po jednom stvorenju iz inuitske mitologije. Prečnika je oko 12km. Oko Saturna orbitira na 11,1mil.km za 451 dan. Magnitude je 22.6.

Sutunger (Saturn XXIII). Otkrio ga je gorepomenuti tim 2000. i nazvao po jednom džinu iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 7km. Orbitira oko Saturna na 19,5mil.km za oko 2,8 godine. To je retrogradan satelit i moguće je da potiče kao fragment sa Fibi. Magnitude je 23.9.



Kiviuk (Saturn XXIV). Takođe ga je otkrio gorepomenuti tim 2000. i nazvao po jednom heroju iz inuitske mitologije. Prečnika je oko 16km. Oko Saturna se okreće na 11,1mil.km za 449 dana. Kiviuk je jedan od retkih malih satelita kome je izmerena rotacija, a koja mu iznosi nešto manje od 10 sati. Magnitude je 22.



Mundilfari (Saturn XXV), ili Mundilveri. Podaci o otkriću su isti. Nazvan je po jednom bogu iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 18,7mil.km za oko 2,5 godine. Magnitude je 23.8. Moguće je da je i on fragment sa Fibi.

Albioriks (Saturn XXVI). Otkrio ga je tim na čelu sa M. Holmanom 2000. godine. Ime je dobio po džinu iz galske mitologije, pandanu rimskom Marsu. Prečnika je oko 32km. Oko Saturna se okreće na 16,2mil.km za nešto više od 2 godine. Oko svoje ose se okrene za oko 13,5 sati. Magnituda mu je 20.5. Većina ovih malih satelita ima međusobno slične orbite, pa je moguće da potiču iz većih fragmenata, ili pak da su svi nastali raspadanjem istog tela.

Skadi (Saturn XXVII), ili Skati. Otkrio ju je tim na čelu sa Gladmanom i Kavelarsom 2000. godine. Ime je dobila po nordijskoj džinici. Prečnika je oko 8km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 15,5mil. km za 2 godine. Magnitude je 23.6.



Erijapus (Saturn XXVIII), ili Erijapo. Otkrio ga je isti tim 2000. godine. Nazvan je po galskom džinu. Prečnika je oko 10km, i oko Saturna se okreće na 17,3mil.km za nešto manje od 2,5 godine. Magnituda mu je 23.



Siarnak (Saturn XXIX). Takođe ga je otkrio isti tim 2000. Nazvan je po inuitskom džinu. Prečnika je oko 40km. Oko Saturna orbitira na 17,5mil.km za oko 2,5 godine. Magnitude je 20.1. Lako je moguće da su Siarnak i Albioriks mesta porekla ostalih sićušnih meseca.



Trimer (Saturn XXX). Isti tim je otkrio i ovaj satelit i nazvao po nordijskom džinu. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće na 20,5mil.km za vreme od 3 godine. S obzirom da je i ovaj satelit retrogradan, moguće je da je u pitanju fragment sa Fibi. Magnitude je 23.9.



Narvi (Saturn XXXI). Otkrio ga je tim astronoma na čelu sa Skotom Šepardom 2003. godine. Nazvan je po nordijskom džinu. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 19mil.km, za vreme od 2,75 godina. Magnitude je 23.8.



Metona (Saturn XXXII). Otkrivena je na osnovu osmatranja letelice Kazini 2004, i nazvana je po jednoj titaniji. Prečnika je oko 3km. Orbitira na 194.000km od Saturna (između Mimasa i Enkelada), za vreme od jednog dana. Mesec je jajastog oblika, sa izuzetno glatkom površinom, bez ijednog vidljivog kratera. Magnitude je oko 25.



Palena (Saturn XXXIII). I ovaj mesec, smešten između orbita Mimasa i Enkelada, otkrila je letelica Kazini 2004. (iako je prvi put snimljen još 1981, ali je u pitanju bila samo jedna fotografija na osnovu koje nije moglo da se potvrdi otkriće). Ime je dobila takođe po titaniji. Orbitira na 211.000km, za nešto više od jednog dana. Dimenzija je 3 x 3 x 2km, a magnitude oko 25. Palena za sobom po orbiti ostavlja bledi prsten.



Poliduk (Saturn XXXIV, Diona C). Još jedan satelit koji je 2004. otkrila letelica Kazini. Ime je dobio po Poluksu, jednom od grčkih titana. Poliduk je jedan od "trojanaca" (kao Helena, Telesto i Kalipso), i nalazi se na Dioninoj orbiti oko Saturna, na oko 380.000km. Put oko Saturna mu traje oko 2,75 dana. Međutim, za razliku od ostala tri trojanca, Poliduk ne stoji mirno na pratećoj Lagranžovoj tački Dione, već mu orbita prilično odstupa u svim pravcima, tako da tehnički ovaj mesec nije klasični trojanac. Dimenzija je 3 x 2,5 x 2km, i magnitude oko 25.



Dafnis (Saturn XXXV). Otkrila ga je letelica Kazini 2005. Ime je dobio po pastiru, frulašu iz grčke mitologije. Kao i Pan, to je "pastir-mesec". Dafnis orbitira unutar 35km široke praznine Kiler u "A" prstenu, na 136.500km od Saturna, za vreme od oko 14,5 sati. Dimenzija je 9 x 8 x 6km. Vreme rotacije mu je isto kao i vreme revolucije. Temperature je -195 stepeni, a magnitude oko 24.

Egir (Saturn XXXVI), ili Ejir. Otkrio ga je tim na čelu sa Skotom Šepardom 2005. Nazvan je po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Nalazi se na 19,6mil.km od Saturna, oko koga se okreće retrogradno za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 24.4.



Bebion (Saturn XXXVII), ili Bevin. Takođe ju je otkrio isti tim 2005. godine. Ime je dobila po irskoj boginji lepote i plodnosti. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira na 16,9mil.km za nešto više od 2 godine. Oko svoje ose se okrene za nekih 16 sati. Magnitude je 24.1.



Bergelmir (Saturn XXXVIII), ili Berjelmir. I ovaj mesec otkrio je 2005. godine isti tim. Nazvan je po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 19,3mil.km, za 2,75 godina. Magnitude je 24.2.

Bestla (Saturn XXXIX). Podaci o otkriću su isti. Ime je dobila po nordijskoj džinici. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 20,2mil.km za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 23.8.

Farbauti (Saturn XL). Ponovo, isti tim ga je otkrio 2005, i nazvao po nordijskom džinu. Prečnika je oko 5km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 20,3mil.km za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 24.7.

Fenrir (Saturn XLI). Podaci o otkriću su isti, s tim što je ime dobio po džinovskom vuku iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 4km, i oko Saturna se okreće retrogradno na 22,5mil.km za oko 3,5 godine. Magnitude je oko 25.



Fornjot (Saturn XLII). Podaci o otkriću su isti. Ime je dobio po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Ovo je najdalji poznati Saturnov mesec. Nalazi se na 23,6mil.km od Saturna, koji sa njega izgleda kao malo veća tačka sa prstenovima, i oko koga se okrene retrogradno za 3,7 godina. Magnitude je 24.6.

Hati (Saturn XLIII). Podaci o otkriću su isti, a ime je dobio po nordijskom džinovskom vuku. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 20,3mil.km za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 24.4.

Hirokin (Saturn XLIV). Podaci o otkriću su isti, a ime potiče od nordijske džinice. Prečnika je oko 8km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 18,2mil.km za 2,5 godine. Magnitude je 23.5.



Kari (Saturn XLV). Otkrio ju je tim na čelu sa Skotom Šepardom 2006. godine, i nazvao po boginji vetra u nordijskoj mitologiji. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 22,3mil.km za nešto manje od 3,5 godine. Oko svoje ose se okrene za nešto preko 7,5 sati. Magnitude je 23.9.

Loge (Saturn XLVI), ili Loje. Otkrio ga je isti tim 2006, i nazvao po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 23,1mil.km za nešto preko 3,5 godine. Magnitude je 24.6.

Skol (Saturn XLVII). Podaci o otkriću su isti, a ime je dobio po nordijskom džinovskom vuku. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 17,7mil.km, za skoro 2,5 godine. Magnitude je 24.5.

Surtur (Saturn XLVIII). Podaci o otkriću su isti, a ime je još jednom dobio po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 22,2mil.km, za nešto manje od 3,5 godine. Magnituda mu je 24.8.



Anta (Saturn XLIX). Ovaj mesec je letelica Kazini snimila 2004. godine, ali je tek 2007. on i primećen i otkriven. Ime je dobio po grčkoj titaniji. Anta je sićušan mesec; prečnika je samo oko 1km. Oko Saturna orbitira na 198.000km, za nešto više od jednog dana. Magnitude je oko 26. Anta je smeštena u orbiti između dva sićušna meseca, Palene i Metone, sa kojima verovatno deli isto poreklo.

Jarnsaksa (Saturn L). Otkrio ju je tim na čelu sa Skotom Šepardom 2006. Nazvana je po nordijskoj džinici. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 18,6mil.km, za vreme od 2,5 godine. Magnitude je 24.7.

Grejp (Saturn LI). Podaci o otkriću i imenovanju su isti. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 18,1mil.km za 2,5 godine. Magnitude je 24.4.

Tarkek (Saturn LII). Otkrio ga je isti tim, ali 2007. Nazvan je po inuitskom bogu meseca. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna orbitira na 17,9mil.km za nešto manje od 2,5 godine. Magnitude je 23.9.



Egejon (Saturn LIII). Otkrio ga je tim na čelu sa Kerolin Porko 2008. godine. Ime je dobio po helenskom storukom džinu. Egejon je jedan od najmanjih poznatih satelita. Prečnika je svega oko pola kilometra. Nalazi se na 167.500km od Saturna, unutar glavnog segmenta "G" prstena, čiji materijal uglavnom i potiče sa Egejona. Oko Saturna se okrene za nešto više od 19 sati. Magnitude je oko 27, što je neverovatno tamno.

Preostali Saturnovi meseci još uvek nemaju imena, sem provizionalnih oznaka sačinjenih iz godine otkrića i rednog broja meseca koji je otkriven te godine (svi su, sem zadnjeg, retrogradni):

S/2004 S7 - otkrio ga je tim na čelu sa Skotom Šepardom. Prečnik mu je oko 6km, orbita na 20,1mil.km, revolucija preko 3 godine, a magnituda 24.5.

S/2004 S12 - podaci o otkriću su isti. Prečnik mu je oko 5km, orbita na 19,9mil.km, revolucija skoro 3 godine, a magnituda 24.8.

S/2004 S13 - isti podaci o otkriću. Prečnika je oko 6km, orbita mu je na 18mil.km od Saturna, oko koga se okrene za 2,5 godine. Magnitude je 24.5.

S/2004 S17 - ponovo isti podaci o otkriću. Prečnik mu je oko 4km, orbita na 19,1mil.km, revolucija preko 2,5 godine, a magnituda 25.2.

S/2006 S1 - isto o otkriću. Prečnika je oko 6km. Orbita mu je na 19mil.km, revolucija preko 2,5 godine, a magnituda 24.6.

S/2006 S3 - ponovo isto o otkriću. I on je prečnika oko 6km, i magnitude 24.6. Orbita mu je na 21,1mil.km, a revolucija preko 3 godine.

S/2007 S2 - isto o otkriću. Prečnika je oko 6km. Orbita mu je na 16,6mil.km, revolucija veća od 2 godine, a magnituda 24.4.

S/2007 S3 - isto o otkriću. Prečnika je oko 5km. Orbita mu je na 20,5mil.km, revolucija iznosi 3 godine, a magnituda 24.9.



S/2009 S1 - otkriven je uz pomoć letelice Kazini, i to pod povoljnim uslovima, jer je magnitude oko 28, pa je nevidljiv i najvećim opservatorijama na Zemlji. Ovo je najmanji poznati mesec u čitavom Sunčevom sistemu, veličine svega između 300 i 400 metara. Ujedno je i najbliži Saturnov mesec, sa orbitom na 117.000km (od centra planete). Smešten je unutar "B" prstena, i ponaša se kao "propeler mesec", tj. isuviše je mali da uklanja krhotine u širokom pojasu, pa štrči iz samog prstena kao grudva, bez da rašćišćava okolni prostor.



Kao što je rečeno na početku, Saturnovi prstenovi (pre svega "A" prsten) sadrže na hiljade gromada (a procenjuje se da ih ima na milione) veličine između nekoliko desetina pa do nekoliko stotina metara, koje su čak i veće od pojedinih sićušnih meseca, ali se same ne smatraju mesecima. To samo pokazuje složenost Saturnovih prstenova, ali i svrsishodnost, odnosno besmislenost tretiranja pojedinih stena kao satelite. Verovatno će se u bliskoj budućnosti to jasno razgraničiti, šta je konkretno mesec, a šta obična stena sa ograničenim vekom trajanja.

Treba još napomenuti nekoliko slučajeva, doduše retkih, iz 2004. godine, kada je uočeno nekoliko satelita na ivici F prstena (slike dole), koji kasnije nikada više nisu snimljeni, i pored detaljnih pretraživanja. Verovatno su u pitanju bile kratkotrajne grudve materijala (mada su bile i po nekoliko kilometara velike), koje su se vrlo brzo raspršile. Poslednja slika pokazuje objekat koji je bio uočen nekoliko puta periodično, ali za koji se ne zna zasigurno da li je u pitanju čvrsto telo, ili samo gušći oblak prašine.