Mars. Četvrta planeta od Sunca. Popularno zvana "crvena planeta" zbog gvožđa(III)-oksida na njegovoj površini, poznatijeg kao rđa, Mars je nazvan po rimskom bogu rata. Među Slovenima je bio poznat kao Smrtonos. Od Sunca je udaljen prosečno 1,5 astronomsku jedinicu (1,5 udaljenost Zemlje od Sunca), oko koga se okrene za 1,9 godina. Prečnik Marsa iznosi 6.792km, što je otprilike duplo manje od Zemljinog. Gravitacija na Marsu je trećine naše, što znači da bi prosečna osoba na Marsu težila oko 30kg. Dan na Marsu traje gotovo identično našem. On se oko svoje ose okrene za 24h 39min, a zbog svoje nagnutosti ose od oko 25 stepeni, Mars ispoljava slične klimatske promene godišnjih doba kao i Zemlja.

U Marsovom centru se nalazi gvozdeno jezgro, prečnika oko 1.500km, koji je okružen silicijumskim omotačem. Mars je nekada bio geološki veoma aktivan, ali danas je neaktivan. Na njegovoj pustinjskoj površini su vidljivi samo ostaci te aktivnosti u vidu impozantnih struktura, kao npr. Olimpus Mons, najveći vulkan i planina u Sunčevom sistemu, 3 puta viši od Mont Everesta; ili čuveni kanjon koji preseca ekvator Marsa, Valis Marineris, u koji mogu da stanu na desetine kanjona Kolorada. Atmosferski pritisak na površini Marsa je tek duplo manji nego na Zemlji, a temperatura se kreće od -87 do +20 stepeni Celzijusa, dok je prosečna temperatura -63 stepena. Atmosfera se sastoji najviše iz ugljen-dioksida, uz tragove azota, argona, metana, kiseonika, vode itd. Mars je nekada imao svoje magnetno polje, ali danas ga nema. Ipak, na Marsu postoji aktivnost, u vidu najvećih pustinjskih oluja u Sunčevom sitemu.

Mars je druga stanica u Sunčevom sistemu u potrazi za životom izvan Zemlje. Marsovo zemljište je blago alkalno, sa magnezijumom, natrijumom, kalijumom i drugim elementima koji su na Zemlji neophodni za razvoj biljaka. Voda je sasvim druga priča. Poslednjih godina je ispitivanjem tla na površini Marsa nepobitno dokazano postojanje tekuće vode u prošlosti, i to u obilnim količinama. Danas je tekuća voda na površini Marsa nemoguća zbog niskog vazdušnog pritiska, osim teoretski u nizijama na kratak vremenski period. Polarne kape na Marsu su sačinjene uglavnom od vode, koja bi u slučaju otapanja prekrila čitavu površinu Marsa do desetak metara dubine.

Iako je površina Marsa direktno izložena solarnoj radijaciji usled nedostatka magnetosfere, a atmosfera je izuzetno razređena što onemogućava opstajanje tekuće vode, čak i ako bi se ona veštačkim putem prosula (voda iz čvrstog stanja leda jednostavno prelazi u gasovito), ipak je Mars veoma dobar kandidat za neki oblik života. Svakako bi to morao biti tzv. ekstremofil, organizam koji može izdržati surove uslove, a koji bi mogao i morao opstati pod zemljom, i aktivirati se samo kada se Mars približi Suncu i dovoljno zagreje. Površina Marsa možda deluje beživotno, ali se još uvek ništa ne zna o podzemnim slojevima. Mogući su nalazi fosila, ili tragova fosila iz prošlosti planete, a nije isključen ni scenario trenutno aktivnog života u vidu sićušnih organizama, ili makar mikroorganizama (uzimajući u obzir da mi, ljudi, još uvek ništa ne znamo o objektivnosti života, i o tome šta je zaista potrebno za njegov razvoj).

U svakom slučaju, Mars je naredni kandidat, iza Meseca, za ekstenzivno istraživanje i kolonizovanje od strane ljudi (i za eventualno teraformiranje). Za sada se Mars istražuje samo robotskim sondama, ali planovi za ljudsku posadu i te kako postoje, i to je verovatno pitanje ovog veka.

Mars je poznat od davnina, jer ga je lako posmatrati golim okom. Od nas je udaljen prosečno 4,5 svetlosna minuta. Njegova magnituda se kreće do -3.0, ali ona ipak znatno varira u zavisnosti od udaljenosti Marsa od Zemlje. Logično, najlakše ga je videti golim okom kada je najbliži Zemlji, i tada postaje jarka žućkasto-crvenkasta tačka na nebu. U takvim slučajevima i najmanji teleskop otkriva neke zanimljive detalje na Marsu, pre svega njegove polarne kape.



Mars ima dva prirodna satelita. Fobos (Mars I) je prvi, bliži, unutrašnji satelit. Otkrio ga je 1877. godine američki astronom, Asaf Hol. Nazvan je po sinu grčkog boga rata, Aresa, Marsovog pandana, i u prevodu znači Strah. Fobos orbitira oko Marsa na visini (ili udaljenosti) od oko 6.000km iznad površine, što je manje nego bilo koji satelit u Sunčevom sistemu (manje i od Plutonovog Harona). Zbog tako male udaljenosti Fobos pokazuje veliku brzinu. Kreće se većom brzinom od brzine Marsove rotacije. Zbog toga, posmatrano sa Marsove površine, Fobos izlazi na zapadu i već nakon 4 sata zalazi na istoku (pun krug oko Marsa napravi za 7h 39min). Kreće se toliko brzo blizu Marsove površine, da je Fobosova sudbina već zapečaćena. Kroz najviše 10 miliona godina on će se ili zabiti u površinu Marsa, ili verovatnije razbiti u paramparčad i formirati prsten oko planete, koji će naknadno pasti na površinu.

Fobos je nepravilnog oblika. Dimenzije su mu 27x22x18km (prosečni prečnik mu je 22km). Gravitacija na njegovoj površini je tek hiljaditi deo Zemljine, dok je temperatura na njemu oko -40 stepeni. Fobos veoma slabo reflektuje Sunčevu svetlost, što je posledica njegovog sastava od ugljeničnih materijala. On je nedovoljne gustine da predstavlja čvrstu stenu, stoga je veoma porozan i šupljikav iznutra, a možda i ispunjen ledom. Ipak, površina mu je prekrivena regolitom (finom prašinom) debljine preko 100 metara. Izbrazdan je kraterima, najveći i najupečatljiviji od njih se zove Stiknijev krater.

Fobos, iako dosada neposećen ijednom sondom, nalazi se na meti budućih istraživanja, pa čak i kao odskočna daska za ljudsku posadu na Mars. Zbog slabe refleksije, Fobos je teško uočiti sa Zemlje. Magnituda mu je 11.3, pa je nemoguće videti ga golim okom (granica vidljivosti je magnituda 6 u idealnim (mračnim) uslovima, a magnituda 3 u gradskim uslovima). Zbog toga je za posmatranje Fobosa potreban ozbiljniji teleskop, pa čak ni tada nije jednostavno.



Drugi, dalji Marsov mesec je Dejmos (Mars II). Otkrio ga je takođe Asaf Hol 1877. nekoliko dana pre Fobosa. Nazvan je takođe po Aresovom sinu, i u prevodu znači Užas, Trepet. Tako su Fobos i Dejmos u prevodu Strah i Trepet. Orbitira na udaljenosti od oko 20.000km od površine Marsa, oko koga se okrene za nešto više od 30 sati. Kao i Fobos, to nije čvrsta stena, već porozna gomila materijala sličnog sastava i karakteristika. Dimenzija je 15x12x10km, sa prosečnim prečnikom od 12km. Takođe je izbrazdan kraterima, ali ne toliko drastično kao Fobos. Za razliku od Fobosa, koji se kreće toliko brzo da izlazi na zapadu, Dejmos posmatrano sa Marsove površine izlazi na istoku, i ne predstavlja naročito spektakularan prizor. Vidljiv je otprilike onako kako je vidljiva Venera sa Zemlje (dok za razliku, Fobos može da priredi delimično pomračenje Sunca).

Ono što je rečeno za posmatranje Fobosa sa Zemlje, važi i za Dejmos, uz dodatak da je on još neuhvatljiviji, zbog manje veličine i magnitude od 12.4.


Nepoznato je poreklo ova dva satelita. Na prvi pogled Fobos i Dejmos izgledaju kao tipični zarobljeni asteroidi, nešto što je normalno u Jupiterovom ili Saturnovom sistemu. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Svaki zarobljeni asteroid bi imao potpuno nepravilnu orbitu oko matične planete. Fobos i Dejmos orbitiraju u veoma pravilnoj orbiti oko Marsa, koja je gotovo kružna, a uz to smeštena na samom Marsovom ekvatoru. Šanse za tako nešto su minimalne ako je u pitanju zarobljavanje asteroida, pogotovo za Dejmos (pa bi u teoriji Fobos i Dejmos u tom slučaju u stvari bili binarni asteroid koji se naknadno razdvojio usled dejstva planete). Mnogo je verovatnije da su Fobos i Dejmos nastali udarom nekog tela u Mars i raspršavanjem materijala u orbitu, nešto slično kao u slučaju Zemlje i Meseca.