index

Datum 11

Wed, 24 Apr 2013 18:11:23 +0100

Na prelasku iz trećeg u drugi milenijum pre nove ere došlo je do velikih previranja i migracija na području Balkana. Nove grupe indo-evropskih populacija naselile su predeo oko Dunava, stvorivši svoje kulture na temeljima Badenske i Kostolačke. Tako je na području Srema i istočne Slavonije nastala Vučedolska kultura, zamenivši ove dve kulture na jugu sve do Stalaćke klisure. Istovremeno je i područje današnje Srbije pretrpelo seobe domorodačkog stanovništva prema jugu, povlačeći se ispred stanovništva koje je dolazilo sa severa, a od kojih su neki trajno naselili predeo Balkana, stvorivši korene proto-ilirskim plemenima. Ti događaji označavaju i prelazak iz bakarnog u bronzano doba. Na jugu, u Grčkoj, došljaci sa severa, iz predela današnje južne Srbije, Makedonije i severne Grčke, asimilirali su lokalno stanovništvo, tvoreći sopstvenu kulturu, koja je vrlo brzo prerasla u najdominantniju kulturu, ne samo kopnene Grčke, već i celog Egeja - Mikensku kulturu. Ona je tokom drugog milenijuma pre nove ere zamenila posrćuću Minojsku i Kikladsku kulturu, a kasnije i čuvenu Trojansku kulturu u Maloj Aziji, čime se Mikenska kultura ubraja u najznačajniju kulturu bronzanog doba na tlu Evrope.

Područje današnje opštine Aleksinac nije bilo obuhvaćeno Vučedolskom kulturom. Umesto toga, na njoj se razvila lokalna kultura, koja po najistraženijem nalazištu u Paraćinu nosi naziv Paraćinska grupa. Ova kultura se razvila pre svega na području srednjeg Pomoravlja (gornji tok Velike Morave i donji tok Južne Morave), otprilike na teritoriji od Despotovca pa sve do Niša, gde prelazi u grupu Medijana, mada je zastupljena i na istoku, oko Zaječara. Kultura je postojala tokom srednjeg i poznog bronzanog doba, i obuhvata vremenski raspon 1.800-800. g.p.n.e.

Ono što je karakteristično za Paraćinsku grupu jeste da su sva nalazišta isključivo nekropole (groblja). Nije otkopano nijedno naselje. To možda ukazuje na činjenicu da se žitelji te kulture nisu vezivali za pojedinačna mesta stanovanja, te da su donekle bili polunomadi, dok su grobovi bili kultna mesta koja su se generacijski popunjavala. Sve nekropole su uglavnom smeštene pored reka, na rečnim terasama. Po pravilu su grobovi bili neobeleženi (osim onih kod Zaječara), i nisu bili prekrivani humkama. Drugim rečima, nije bilo nikakvih naznaka da se radi o groblju, te da su njihovu lokaciju znali samo najbliži ukućani.

Grobovi su, u suštini, bili plitke rake u kojima su smeštane urne kruškastog oblika sa pepelom pokojnika. Kremacija je isključivi način sahranjivanja, a sa pepelom su ubacivali i priloge u vidu metalnih predmeta - obično bronzani ukrasi i noževi. Urne su prekrivane običnom zdelom ili tanjirom, i zatim je cela urna pokopavana. S obzirom da je česta pojava da su u visini ramena urni nalažene i male posude ili šoljice, moguće je da su urne u stvari bile pokopavane samo do visine ramena, a da je otvor sa poklopcem virio iznad zemlje. Keramika je prosta, grublje fakture, bezlična i prilično trošna.

Uzimajući u obzir da je bronzano doba period kad se na Balkanskom p-vu javljaju prva velika raslojavanja stanovništva usled gomilanja bogatstva, i uzimajući u obzir distribuciju arheoloških nalazišta, može se reći da je u ovom periodu teritorija opštine Aleksinac bila vrlo slabo naseljena, a da je kvalitet života bio jako nizak.

Jedno takvo nalazište Paraćinske kulture nalazi se kod sela Žitkovac, na obodu nekadašnjeg korita Južne Morave. Tačnije, radi se o nekadašnjoj ciglani "Morava". Tamo je 1985. godine prilikom kopanja zemlje za opeke pronađeno više urni, od kojih je sačuvana samo jedna. Ona je nađena na dubini od 2,5 metra i visine je oko 40cm. Pored nje su otkopana i dva ceremonijalna sudića, visine oko 10cm. Urna je sadržavala ostatke pepela i butnu kost koja nije izgorela. Svi nalazi se sada čuvaju u Zavičajnom muzeju u Aleksincu. 1994. godine naknadnim rekognisciranjem terena otkriven je još jedan sudić i gomila grnčarije mrke boje, kao i ostaci pepela i kućnog lepa. Procenjeno je da nekropola obuhvata površinu od oko 80 ari. Danas je ciglana u propalom i ruiniranom stanju, tako da je vrlo lako ući u krug fabrike i istražiti okolo. Ali, i pored opsežnog istraživanja ja nisam našao apsolutno išta što bi ukazivalo na bronzano doba (lokacija je toliko zapustela, da se bez ozbiljnog rovokopača ne može vršiti ikakvo istraživanje).

Datum 8

Sat, 02 Mar 2013 15:51:10 +0100

Saturn. Šesta planeta od Sunca, druga najveća, posle Jupitera. Nazvan je po rimskom bogu vezanim za poljoprivredu, pandanu grčkom Kronu. Njegov prečnik iznosi 120.536km. Orbitira oko Sunca na nekih milijardu i po kilometara udaljenosti, odnosno 9,5AJ. Godina na Saturnu traje 29,5 zemaljskih, a dan 10 sati i 34 minuta, mada se različiti slojevi okreću različitim brzinama. Osa mu je nagnuta za 26,73 stepeni. Možda najzanimljivija karakteristika Saturna jeste njegova gustina od 0,7 grama po kubnom centimetru, što znači da bi on plutao u vodi. To dovodi i do relativno male gravitacije za tako džinovsku planetu, koja je tek neznatno veća od Zemljine, pa bi čovek na Saturnu težio samo malo više nego na Zemlji.

U Saturnovom središtu se verovatno nalazi jezgro od gvožđa i nikla prečnika oko 25.000km, okruženog metaličastim vodonikom, i kasnije slojevima tečnog vodonika, helijuma i drugih gasova. Bledožutu boju planeti daju čestice amonijaka u gornjim slojevima atmosfere. Tamo su zastupljene i okrutne oluje, sa vetrovima do 1.800km/h. Saturn ima i svoje magnetno polje, koje je slične jačine kao i Zemljino. Saturn emituje 2,5 puta više svetlosti nego što prima od Sunca. Temperatura u gornjim slojevima Saturnove atmosfere se kreće između -189 i -139 stepeni Celzijusa (u dubinama je znatno viša). Atmosfera se pretežno sastoji iz vodonika, uz nešto malo helijuma i tragova drugih gasova i njihovih ledova. Temperatura na južnom polu je najviša na Saturnu (-122 stepena), a to je zbog toplotnog vrtloga u oblacima, jedinog takvog fenomena u Sunčevom sistemu. Saturn na svojoj površini ne ispoljava iste onakve šare od oblaka i oluja, kao Jupiter. Međutim, u proseku svake godine na Saturnu (odnosno na svakih 30 zemaljskih), javlja se ogromna oluja sa belim oblacima, koja je lako vidljiva kroz teleskope. Naredna takva oluja se očekuje oko 2020. godine.

Svakako najupečatljivija karakteristika Saturna jesu njegovi masivni prstenovi. To su pre svega čestice vodenog leda i nešto manje prašine i stena do veličine kuće (desetak metara). Prosečna debljina iznosi od svega 5 metara, pa do jednog kilometra. Pretpostavlja se da prstenovi potiču od nekog razbijenog meseca, i verovatno su stari tek nekoliko stotina miliona godina, mada postoje teorije i da su to ostaci iz ranog Sunčevog sistema. Prvi je prstenove uočio Galilej 1610. godine, iako je tada mislio da se radi o satelitima. Tek 1655. godine je Kristijan Hajgens potvrdio da su u pitanju prstenovi. Oni počinju već na 6.730km od Saturna; prvi je bledi D prsten, širine 7.500km. Prati ga znatno vidljiviji C prsten, širine 17.500km, unutar koga se raspoznaje nekoliko manjih procepa (manjih razmaka u prstenovima) - Kolombo (širine 100km), Maksvel (270km), Bond (30km) i Douz (20km). Sledi najgušći i najsvetliji B prsten, širine 25.500km, na čijem kraju se nalazi procep Hajgens (440km). Nakon ovoga sledi Kazini divizija, ili odeljak. To su širi razmaci između prstenova, koji su naizgled prazan prostor, ali u stvarnosti su znatno ređi i bleđi prstenovi. Odeljak Kazini je širine 4.700km, i sadrži više procepa - Heršel (102km), Rasel (33km), Džefris (38km), Kujper (3km), Laplas (238km), Besel (10km) i Barnard (13km). Zatim sledi A prsten, nakon B prstena najuočljiviji. Širine je 14.600km. Ima dva procepa - Enke (325km) i Kiler (35km). Iza ovog prstena nalazi se odeljak Roke, širine 2.600km, nakon koga sledi poslednji lako vidljivi prsten, F, širine svega 500km. Iza ovoga se nalazi jedan jako bledi prsten, G, širok 8.000km, i E, širine 300.000km, koji se završava na nekih 420.000km od Saturnove površine. 'E' prsten više i nije prsten u pravom smislu reči. Toliko je proređen i difuzan (ne zadržava oblik), da u stvari više predstavlja oblak mikroskopske prašine debljine više hiljada kilometara, čiji materijal pada na okolne mesece, radije nego prsten. Pored svega ovoga, postoji veći broj retkih ili nepotpunih prstenova vezanih za satelite u čijim se orbitama nalaze (najudaljeniji prsten je na oko 13mil.km od Saturna, i vezan je za mesec Fibi). Zanimljivo je da prstenovi imaju i sopstvenu atmosferu od molekularnog kiseonika, koji nastaje delovanjem UV zraka na čestice vodenog leda, mada je ta atmosfera toliko retka, da bi kompresovana bila debljine tek jednog atoma.

Saturn je poznat od davnina. To je najdalja planeta za koju su drevni ljudi znali (a s obzirom da Zemlju nisu smatrali planetom, Saturn je bio glavna i najvažnija planeta). Još se u Vavilonu znalo za Saturn, a to je drugi milenijum pre nove ere. Stari Sloveni su ga zvali Hladolet. Saturnova maksimalna magnituda iznosi -0.24, pa je lako vidljiv i golim okom. Međutim, već uz mali teleskop, bledožuta tačkica postaje prepoznatljiva planeta sa lako vidljivim prstenovima. Od nas je udaljen 71 svetlosni minut.

Saturn ima 62 potvrđena satelita, od kojih je 53 imenovano. Pored toga, ima par stotina gromada (veličine 40-500m) unutar prstenova, koje se mogu nazvati mesecima, ali čije orbite su uočene samo jednom, i kasnije nepotvrđene. Štaviše, mnoge gromade, za koje se procenjuje da ih ima na hiljade (pre svega unutar A prstena), obično su providne i sastoje se iz leda koji se spaja u velike grozdove, ali čiji vek trajanja je relativno kratak. Materijal u prstenovima se konstantno raspada i spaja u nove oblike. U svakom slučaju će broj Saturnovih satelita rapidno rasti u narednim decenijama.

Mimas (Saturn I). Otkrio ga je Vilijam Heršel 1789. godine. Nazvan je po jednom od titana iz grčke mitologije, Gajinom sinu. Prečnika je 396km, i to je najmanje nebesko telo U Sunčevom sistemu loptastog oblika (iako nije savršena lopta, više je jajastog oblika). Oko Saturna se okreće na udaljenosti od oko 185.000km (udaljenosti se računaju od centra planete, od čega treba oduzeti oko 60.000km da bi se dobila realna udaljenost od oboda planete), što je otprilike na ivici poslednjeg lako vidljivog prstena. Oko Saturna se okrene za oko 23 sati, a takođe i oko svoje ose, jer je orbitalno zaključan sa Saturnom (uostalom, kao i naš Mesec). Ugao nagiba ose mu iznosi 0 stepeni.

Ceo mesec ima malu gustinu, i sačinjen je uglavnom iz vodenog leda, i tek nešto malo stena. Ukupna površina Mimasa iznosi otprilike koliko i površina Španije. Ona je teško izbrazdana kraterima od kojih je najveći, Heršel, 130km u prečniku (lako je uočljiv na slici). Temperatura na površini mu je -209 stepeni. Magnituda mu iznosi oko 12.7, pa je vidljiv tek kroz nešto malo bolji teleskop.

Enkelad (Saturn II), ili Enceladus. Otkrio ga je Vilijam Heršel 1789, i nazvan je po jednom od grčkih titana. Prečnika je 504km. Oko Saturna orbitira na oko 240.000km, za vreme od nešto manje od dan i po. I on je orbitalno zaključan sa Saturnom, pa se za isto vreme okrene oko svoje ose. Ugao ose mu je nula stepeni. U centru meseca se verovatno nalazi čvrsto jezgro, od gvožđa i silikata, a moguće je i da je delimično rastopljeno, te da Enkelad ima i tečnu magmu (mada je verovatnije da nema, i da unutrašnju temperaturu mesecu daje radijacija iz jezgra). Temperatura na površini mu se kreće od -240 do -128 stepeni. Magnitude je oko 11.6, pa je teorijski vidljiv i kroz prost amaterski teleskop. Ipak, veoma je teško uočiti ga, a na to utiče više faktora. Prvo, veoma je blizu Saturnu i njegovim prstenovima, čiji sjaj nadmašuje sam mesec. Drugo, najpogodniji trenutak za osmatranje sitnijih Saturnovih meseca jeste period kada su Saturnovi prstenovi u ravni sa Zemljom (odnosno kada su nama okrenuti horizontalno, pa se praktično i ne vide). Kada se sve ovo uzme u obzir, dolazi i treći, najbitniji faktor, a to je tamno nebo. U praksi, tek na svakih dvanaestak godina dolazi jedna pogodna za tako nešto.

Enkelad je jedno od poslednjih mesta pogodnih za postojanje vanzemaljskog života, a ujedno je i ubedljivo najprimamljivije za tako nešto, čak i ispred Marsa. Postoje direktni dokazi da Enkelad tik ispod površine ima okean tečne, slane vode; uostalom, uočljivi su vodeni gejziri na njemu, koji su prepuni vodene pare i ugljovodonika, osnovne životne supstance. Za razliku od Jupiterove Evrope, gde je slani okean zarobljen ispod stotina kilometara leda, ovde je očito da se tečna voda nalazi na samo nekoliko desetina metara dubine. Voda koju mesec putem gejzira izbaci napolje delimično odluta dalje unutar prstenova, a delom padne na Enkelad u vidu snega. Štaviše, Enkelad je geološki aktivan, sa relativno mladom površinom čiji se led obnavlja, i pod ledom ima dovoljno toplote da održi život. Istina, zbog male veličine meseca, pitanje je koliko složen život može da evoluira tamo (i da li bi se evolucija zaustavila samo na mikroorganizmima, ili eventualno sićušnim višećelijskim), ali je ipak Enkelad ubedljivo najbolje mesto za traženje života izvan Zemlje - toliko pogodno da su šanse, usudio bih se da kažem, čak i značajne, pogotovo na njegovom južnom polu, koji je geološki jedna od najmlađih površina u Sunčevom sistemu, a čija se starost meri hiljadama godina.

Tetis (Saturn III), ili Tetida. Otkrio ga je Đovani Kazini 1684. godine. I on je nazvan (uostalom, kao i svi veći Saturnovi sateliti) po titanu ili titaniji iz grčke mitologije (u ovom slučaju titanija). Prečnika je 1.062km. Oko Saturna orbitira na oko 295.000km, za nešto manje od dva dana. Takođe je orbitalno zaključan sa Saturnom, pa se i oko svoje ose okrene za isto vreme. Tetis se, kao i Mimas, sastoji pretežno iz čistog vodenog leda, uz samo nešto malo stena. Ceo mesec je prilično porozan i lagan, a kao i Saturnu, gustina mu je manja od gustine vode. Površina mu je izbrazdana kraterima (najveći je oko 450km) i kanjonima. Izmerena temperatura iznosi -187 stepeni. Geološki, mesec je mrtav, i na njemu nema nikakve aktivnosti. Magnitude je oko 10.1, pa je uz mali trud (i tamno nebo, naravno) vidljiv i kroz mali teleskop.

Tetis je, uz još jedan Saturnov mesec, Dionu, jedinstven slučaj u Sunčevom sistemu, pošto ima dva sopstvena satelita, Telesto i Kalipso. Oni se nalaze na Lagranžovim tačkama, tačno 60 stepeni ispred i iza Tetisa, gde se gravitacione sile Saturna i Tetisa potiru. Više o njima kada dođu na red.

Diona (Saturn IV). I taj mesec je otkrio Đovani Kazini 1684. godine. Takođe je nazvan po jednom od titana, odnosno u ovom slučaju, titaniji. Prečnika je 1.123km. Oko Saturna se okreće na udaljenosti od oko 380.000km, za vreme od 2,7 dana (kao i oko svoje ose). Diona se polovično sastoji iz vodenog leda, a polovično iz silikatnih stena. Ne zna se da li je unutrašnjost slojevita, ali joj je gustina znatno veća od Tetisa. Površina je izbrazdana kraterima (strana okrenuta Saturnu znatno više nego suprotna), i usecima i kanjonima. Temperatura na površini je oko -186 stepeni. Oko meseca je detektovana egzosfera (minutna atmosfera) od molekularnog kiseonika, čije je poreklo verovatno isto kao i na Saturnovim prstenovima - nastalog cepanjem molekula vode iz vodenog leda, usled bombardovanja UV zraka, na vodonik i kiseonik.

Diona je magnitude oko 10.2, pa ono što je rečeno za Tetis, uopšteno važi i za Dionu. Uz Tetis, Diona je jedini mesec u Sunčevom sistemu koji ima svoje sopstvene satelite. I Diona ih ima dva (takođe u Lagranžovim tačkama), Helenu i Poliduka, o kojima će više biti reči kasnije.

Rea (Saturn V). Đovani Kazini je otkrio i ovaj mesec, 1672. godine. Takođe je nazvan po titaniji. Prečnika je oko 1.528km. Oko Saturna orbitira na oko 530.000km, za vreme od 4,5 dana (a takođe i oko svoje ose). Rea se, kao i većina Saturnovih satelita, sastoji iz mešavine vodenog leda i silikatnih stena, samo se odnosi razlikuju, u ovom slučaju 3/4 prema 1/4 u korist vodenog leda. Mesec je najverovatnije homogen, odnosno unutrašnjost nije izdeljena na slojeve (kao npr. Zemlja). Postoji mala verovatnoća i da ispod leda postoji okean tečne vode, ali tako nešto je teorijsko nagađanje. Reina površina je slična Tetisovoj ili Dioninoj, što znači prošarana kraterima i usecima (strana okrenuta Saturnu je znatno izbrazdanija). Temperatura na površini se kreće između -220 i -174 stepeni. Magnitude je oko 9.5, pa je bez nekih većih problema vidljiva i kroz amaterske teleskope.

Oko Ree je detektovana egzosfera od molekularnog kiseonika i ugljen-dioksida. Poreklo ugljen-dioksida je za sada nepoznato, ali moguće je da potiče od organskih molekula u unutrašnjosti meseca. Međutim, mnogo zanimljivija činjenica je da je moguće da Rea ima svoje prstenove, što bi značilo jedinstven takav slučaj u Sunčevom sistemu kada su u pitanju meseci. Postoje indirektni dokazi da je Rea okružena trima uskim, ali relativno gustim prstenovima, međutim problem je što oni do sada nisu bili direktno uočeni (govorimo o orbitalnoj sondi "Kazini", koja je u Saturnovoj orbiti već skoro punu deceniju). Ruku na srce, takvi prstenovi i ne bi bili lako vidljivi. Ipak, indicije su jake za tako nešto. Ako bi bilo tačno da Rea ima prstenove, to bi značilo da se sastoje iz čestica i komadića ne većih od jednog metra. Da li bi prstenovi bili zatvoreni ili u vidu lukova, za sada se ne zna (mada simetričnost rezultata sa obe strane meseca ukazuje na zatvorene prstenove). Štaviše, dodatna merenja i osmatranja pokazuju da, iako nikakvi prstenovi nisu uočeni iz neposredne blizine meseca (a sonda se približavala do samo stotinak kilometara udaljenosti), na ekvatorijalnoj površini meseca uočeni su tragovi koji bi samo mogli biti objašnjeni nanosom materijala iz prstenova. Takvi prstenovi bi bili na udaljenosti od nekih 6-8.000km od meseca. Ako se sumiraju svi podaci za i protiv, moguć je i scenario gde su pre desetak godina uočeni periodični prstenovi, koji su se u međuvremenu sručili na Reu. Možda najbolji argument za prstenove dolazi iz podataka kompjuterskih simulacija, koje pokazuju da je Rea u stvari jedini Saturnov satelit koji bi mogao imati stabilne prstenove. Za sada ovaj slučaj ostaje nedorečen.

Titan (Saturn VI). Ubedljivo najveći Saturnov mesec, i drugi najveći u Sunčevom sistemu. Otkrio ga je Kristijan Hajgens 1655. godine. Poreklo imena govori samo za sebe. Titan je veći od Merkura, sa prečnikom od oko 5.152km. Oko Saturna orbitira na oko 1,2mil.km, za vreme od 16 dana. Za isto vreme se okrene i oko svoje ose. I njemu je ugao nagiba ose nula stepeni. Titan se sastoji iz vodenog leda i silikatnih stena, u odnosu pola-pola, ali je zbog svoje veličine znatno gušći mesec od drugih Saturnovih, i sa znatno većom gravitacijom (koja je slična Mesečevoj). U Titanovom centru nalazi se stenovito jezgro prečnika oko 3.400km, oko koga se nalaze slojevi leda različith gustina. Površina Titana je malo izbrazdana kraterima, i relativno je glatka i niska. Temperatura na površini je oko -180 stepeni. Maksimalna magnituda Titana iznosi oko 8.1, pa je mesec lako vidljiv već kroz mali teleskop.

Titan je jedinstveno mesto u Sunčevom sistemu po mnogo čemu. To je najdalje nebesko telo sa čije površine posedujemo fotografije. Uz to je i jedan od najboljih kandidata za vanzemaljski život (iako bi svaki život na Titanu bio u vidu mikroorganizama). Titan je jedino mesto, pored Zemlje, sa površinom koja poseduje tečni medijum. Razlika je ta što je na Zemlji to voda, a na Titanu zbog niske temperature - metan. Titan je jedini mesec u Sunčevom sistemu za gustom atmosferom, koja se pretežno sastoji iz azota, koji daje Titanu upečatljivu žutu boju (u suštini to je smog).

Možda ovi suvoparni podaci ne ukazuju na mogućnost postojanja života na Titanu, ali kada se oni uporede sa Zemljom, vidi se koliko je Titan sličniji Zemlji negoli Mars ili Venera, i koliko je jedinstven. Naime, u čitavom Sunčevom sistemu samo Zemlja i Titan imaju atmosferu čiji je glavni sastojak azot. Titanova atmosfera je nešto gušća nego Zemljina, i na Titanovoj površini stvara pritisak od oko 1,5 bar, što i nije strašno. Takođe, Titan je pored Zemlje jedino mesto u Sunčevom sistemu sa klimom koja stvara efekat kruženja vode u prirodi (s tim što je na Titanu u pitanju kruženje metana u prirodi). Dakle, postoji prirodni perpetum mobile koji omogućuje dinamične uslove za "krčkanje" organskih materijala. Ako se izuzme niska temperatura na Titanu, pejzaž je sličan Zemljinom - na Titanu postoje reke, jezera, delte od tečnog metana (doduše uglavnom oko polova, dok je ostatak meseca pustinjski suv), vetrovi prave dine, a iz metanskih oblaka pada metanska kiša. Ako smo nešto naučili od ekstremofila na Zemlji, to je da bi i na tako niskim temperaturama život mogao da opstane.

Za one kojima hemija nije jača strana, metan i etan su ugljovodonici, a to su osnovni životni blokovi, od kojih nastaju složenije strukture, kao amino-kiseline, a od njih nastaju proteini, i kasnije RNK i DNK. Ako na Titanovoj površini i nema života, uslovi svakako podsećaju na primordijalne uslove na Zemlji, odnosno Titan bi mogao posedovati "pre-životnu" klimu. U tom slučaju, bilo bi samo pitanje vremena njegovog nastanka.

Druga priča je ako se posmatra unutrašnjost. Titan je izgleda i dalje aktivan, i u dubinama verovatno ima slojeve tečne magme, ili neke druge izvore toplote, kao npr. radijaciju iz jezgra. S obzirom da Titan obiluje amonijakom, pre svega u oblacima, a zatim i pod zemljom, a koji je prirodni antifriz, postoje dobre indicije da Titan ispod površine sadrži okean tečne vode, na dubini ne većoj od 100km. Iako bi ona bila temperature blizu -100 stepeni, zbog gorepomenutog prirodnog antifriza bila bi i dalje tečna, i time bi se rešio problem niskih temperatura. U trenutku kada život nastane, on će se lako prilagoditi bilo kakvim uslovima, i svakako je moguće da na Titanu već ima mikrobiološke aktivnosti, ili će je tek biti u daljoj budućnosti. U svakom slučaju, Titan je prebogat organskim jedinjenima, a uz to poseduje i tečni medijum u kome bi život mogao da nastane, i na kraju, poseduje aktivnu klimu koja ne bi dozvolila evolutivnu stagnaciju. Uslovi su gotovo identični našim u ranoj fazi sistema. Takođe, tečna voda je moguća i na Titanovoj površini. Ako ispod površine postoji tečna voda, svaki udar asteroida o Titanovu površinu bi, u teoriji, mogao da izbaci vodu na površinu, koja bi se nataložila u tom krateru u vidu jezera, a koje bi tako opstalo vekovima ili milenijumima, jer zbog niske temperature voda praktično ne bi ni isparavala.

Hiperion (Saturn VII). To je prvi otkriveni nepravilni mesec, koga su 1848. otkrili Vilijam Bond, Džordž Bond i Vilijam Lasel. Ime je dobio po jednom od grčkih titana. Dimenzija je 360 x 266 x 205km. Nalazi se na udaljenosti od oko 1,5mil.km od Saturna, i oko njega se okrene za nešto više od 21 dan. Za razliku od većine drugih većih Saturnovih satelita, Hiperion nije orbitalno zaključan sa Saturnom, odnosno nije mu uvek ista strana okrenuta njemu. Umesto toga, Hiperion ima ono što se u astronomiji naziva "haotičnom orbitom". Drugim rečima, Hiperion se toliko haotično i nepravilno okreće oko svoje ose, da mu je rotacija nepredvidiva, i ne može matematički da se izrazi. To je jedini mesec u Sunčevom sistemu sa takvim slučajem. Hiperion je veoma porozan i šupljikav, i gustina mu je manja od gustine vode. Sastoji se pretežno iz prljavog vodenog leda, uz samo nešto malo stena. Štaviše, oko 40% meseca je prazan prostor. To omogućava Hiperionu ovakav izrazito "sunđerast" izgled, pošto bez velike sile tj. gravitacije, krateri ostaju oštri i nepromenjivi. Temperatura na Hiperionu je oko -180 stepeni. Magnitude je oko 14.1, pa je vidljiv tek uz jači i veći teleskop.

Japet (Saturn VIII). Otkrio ga je Đovani Kazini 1671. godine. I on je nazvan po jednom od titana. Iako je to loptasto telo, izrazito je spljošten sa dva različita prečnika. Srednji prečnik mu je 1.469km. Oko Saturna orbitira na oko 3,5mil.km, oko koga se okrene za oko 79 dana. I on je orbitalno zaključan, pa je uvek ista strana okrenuta ka njemu. I Japet se sastoji pretežno iz vodenog leda, uz otprilike 1/5 silikatnih stena. Japet je teško izbrazdan kraterima, među kojima najveći ima skoro 600km u prečniku. Temperatura na površini mu se kreće između -183 i -143 stepeni.

Japet ima neke jako zanimljive i jedinstvene karakteristike. Prva stvar koja se ističe je to da su mu dve strane potpuno različite. Strana okrenuta Saturnu mu je izrazito tamna, gotovo crna, a suprotna strana snežno-bela. Tamnu boju jednoj polovini daju organska jedinjenja (tj. ugljenična jedinjenja), dok belu boju daje čist vodeni led. Uz to, činjenica da dan na Japetu traje toliko dugo, pa je svaka od strana okrenuta ka Suncu i od njega po 39,5 dana, takođe doprinosi ovom efektu.

Druga zanimljivost je visoka izbočina koja se proteže ekvatorom, i koja drastično menja izgled meseca. Uočljiva je samo na tamnoj strani. Kreće se dužinom od oko 1.300km, i izdiže se i do 20km u visinu. Time daje Japetu izraziti izgled orahove ljuske. Ne zna se tačno kako je ova izbočina nastala, zašto tačno prati ekvator, niti zašto je izolovana samo na tamnoj strani. Ono što je sigurno, to je da je izbočina prekrivena kraterima koji su stari koliko i sam Sunčev sistem, tako da je sama formacija vrlo stara.

Još jedna zanimljivost vezana za Japet jeste njegova orbita oko Saturna, koja je prilično nagnuta u odnosu na ostale velike satelite. Time bi Japet bio jedini veliki mesec u Saturnovom sistemu sa koga bi Saturnovi prstenovi bili lako vidljivi (ostali veliki meseci su u ekvatorijalnoj ravni sa Saturnom, pa bi prstenovi izgledali kao ravna linija).

Osmatranje Japeta je donekle komplikovano zbog njegovih oprečnih polovina. Maksimalna magnituda Japeta dostiže oko 10.2, i to samo kad je Japet vidljiv sa Saturnove zapadne strane. Tada je nama okrenuta dalja, svetlija strana meseca. Kada je Japet, posmatrano sa Zemlje, Saturnu na istoku, nama je okrenuta tamna strana, koja umanjuje magnitudu sve do 11.9. U svakom slučaju, ako se pogodi termin Japet je relativno lako vidljiv kroz mali teleskop, i mračno nebo.

Fibi (Saturn IX), ili Feba. Otkrio ju je Vilijam Henri Pikering 1899. godine. To je bio prvi mesec koji je otkriven na osnovu fotografija, snimljenih godinu dana ranije. Nazvana je po jednoj titaniji. Dimenzija je 219 x 217 x 204km. Oko Saturna orbitira na oko 13mil.km, za vreme od 550 dana. Oko svoje ose se okrene za nešto više od 9 sati. Fibi je verovatno zarobljeni kentaur, asteroid koji potiče iz Kujperovog pojasa (asteroidnog pojasa iza Neptunove orbite, čiji asteroidi često orbitiraju sve do Jupitera). Spada u grupu nepravilnih satelita, a to znači da se oko Saturna okreće na jako ekscentričnoj i nagnutoj orbiti naspram njegovog ekvatora. Sastoji se iz polovične mešavine stena i prljavog leda. Površina joj je teško izbrazdana kraterima, veličine do 80km i dubine do 16km. Temperature je oko -198 stepeni. Magnitude je oko 16, pa je vidljiva tek kroz ozbiljan, profesionalni teleskop.

Najzanimljivija stvar oko ovog meseca jeste da se nalazi u najdaljem Saturnovom prstenu, koji prati njenu orbitu, i koji nosi ime Fibin prsten. Prsten se sastoji iz mikročestica koje nastaju nakon udara meteora o Fibinu površinu. To je u stvari veoma prostran oblak čestica, čija debljina nadmašuje prečnik Saturna dvadeset puta. Ipak, i pored impozantne veličine, prsten je toliko proređen mikroskopskim česticama, da je u praksi nevidljiv golim okom. Vidljiv je tek kroz infracrvene teleskope. Da je kojim slučajem vidljiv i sa Zemlje, prsten bi opasivao Saturn u širini dva diska punog meseca (Saturn je golim okom vidljiv samo kao tačkica).

Janus (Saturn X). Otkrio ga je Oduin Dolfus 1966. godine. Međutim, tada se nije znalo da Janus deli istu orbitu sa još jednim mesecom, Epimetejom, tako da su astronomi godinama verovali da posmatraju jedno te isto telo. Tek 1980. godine su svemirske sonde dale definitivan odgovor na to pitanje, a do tog trenutka je više ljudi uočilo ovaj mesec, međutim Oduin Dolfus je prvi koji je objavio to otkriće (iako nije prvi koji je snimio mesec), tako da se on smatra glavnim otkrivaocem. Janus je dobio ime po rimskom bogu početaka, vrata i prolaza, koji je imao dva lica koja gledaju u suprotnim pravcima. Po njemu je i mesec Januar dobio ime. Dimenzija je 203 x 185 x 153km. Oko Saturna se okreće na oko 150.000km (što je na ivici vidljivih prstenova), za nešto manje od 17 sati. Za isto vreme se okrene i oko svoje ose.

Janus je veoma porozan mesec, sa vrlo malo čvrstog materijala. Uglavnom se sastoji iz prljavog leda. Površina mu je teško izbrazdana kraterima, veličine i preko 30km. Janus je jedan od meseca koji nose nadimak "pastir" (kao i Epimetej), jer raščišćavaju prostor u prstenovima od krhotina. Konkretno, Janus i Epimetej su zaslužni za oštru ivicu "A" prstena. Pored toga, krhotine sa njih stvaraju nov prsten, koji je znatno bleđi i prati njihovu orbitu. Janusova magnituda je oko 14, ali je zbog činjenice da se nalazi tako blizu Saturna, pa još na samoj ivici vidljivih prstenova, praktično nevidljiv amaterima, čak i sa jakim teleskopom.

Epimetej (Saturn XI). Otkrio ga je Ričard Volker 1966. godine, samo nekoliko dana nakon otkrića Janusa. Kao što je rečeno, u to vreme se smatralo da se radi o jednom telu, pošto su osmatranja bila bazirana samo na osnovu fotografija. Tek 1980. godine je svemirska sonda Vojidžer 1 potvrdila sumnje da se radi o dva različita tela, koja dele istu orbitu. Ime je dobio po grčkom bogu, Prometejevom bratu. Dimenzija je 130 x 114 x 106km. Epimetej, kao i Janus, orbitira oko Saturna na oko 150.000km, za manje od 17 sati (kao i oko svoje ose). Slično kao i Janus, Epimetej je jako porozan i sastoji se iz prljavog leda. Takođe je izbrazdan kraterima. Moguće je da su Janus i Epimetej nastali od istog tela u ranoj fazi Sunčevog sistema. Temperature je oko -195 stepeni, a magnitude oko 15, tako da ono što je rečeno za Janus važi i ovde.

Janus i Epimetej su jedinstven slučaj u Sunčevom sistemu. To je jedini zabeležen slučaj ko-orbitalnih meseca. Razlika između orbita ova dva meseca je samo pedesetak kilometara (što je manje od njihovih prečnika ponaosob). Zbog određenih zakona fizike, na svake četiri godine ova dva meseca zamene mesta, tokom kojih onaj "unutrašnji", tj. bliži Saturnu, se okreće oko Saturna tridesetak sekundi brže. Ova dva meseca se nikada ne približavaju jedan drugome na manje od 10.000km, tako da kako stvari stoje, mogućnost njihovog sudara u daljoj budućnosti je ravna nuli.

Helena (Saturn XII, Diona B). Otkrili su je Pjer Lak i Žan Lesašo 1980. godine. Ime je dobila po Heleni Trojanskoj. Dimenzija je 43 x 38 x 26km. Helena je jedan od "trojanaca", nebeskih tela koja orbitiraju oko matične planete u Lagranžovim tačkama, na tačno 60 stepeni ispred i iza planete, gde su gravitacione sile u ekvilibrijumu. U ovom slučaju, Helena je mesec, ne Saturna, već Dione, Saturnovog meseca koji se nalazi na oko 380.000km od njega (iako se realno ne okreće oko Dione, već stoji u mestu na njenoj orbiti, na dovoljnoj udaljenosti da i sama Diona izgleda kao tačkica na nebu). Smeštena je u vodećoj Lagranžovoj tački, što znači da se nalazi 60 stepeni ispred Dione na njenom putu oko Saturna. Da podsetimo, Diona se oko Saturna i oko svoje ose okrene za oko 2,7 dana. I Helena je orbitalno zaključana, pa je uvek ista strana okrenuta ka Saturnu. Tačan sastav i gustina meseca su još uvek nepoznati, ali je moguće da je to deo Dione koji se odlomio usled nekog jakog udara u prošlosti. Temperature je oko -201 stepen. Magnitude je oko 18, pa je vidljiva tek iz opservatorija.

Telesto (Saturn XIII, Tetis B). Otkrili su je Bredford Smit, Harold Rajcema, Stiven Larson i Džon Fauntin 1980. godine, na osnovu Hablovih osmatranja. Ime je dobila po jednoj od titanija. Telesto okupira vodeću Lagranžovu tačku Saturnovog meseca Tetisa, na oko 295.000km od Saturna, oko koga se okrene za nešto manje od dva dana (kao i oko svoje ose). Dimenzija je 33 x 24 x 20km. Površina joj je iznenađujuće glatka, sa vrlo malo kratera, što bi moglo da ukazuje na malu starost meseca. Magnitude je 18.7.

Kalipso (Saturn XIV, Tetis C). Otkrili su je Den Pasku, Kenet Sidelman, Vilijam Baum i Daglas Kuri 1980. godine. Nazvana je po morskoj nimfi iz Odiseje. Kalipso okupira prateću Lagranžovu tačku Tetisa (tj. 60 stepeni iza Tetisa na njenom putu oko Saturna). Kao i Tetis i Telesto, njen drugi trojanac, i Kalipso se nalazi na oko 295.000km od Saturna, oko koga se okrene za nešto manje od dva dana. Dimenzija je 30 x 23 x 14km. Površina joj je relativno glatka, sa nekoliko krupnih kratera. Magnitude je oko 18.5, a temperature oko -206 stepeni.

Atlas (Saturn XV). Otkrio ga je Ričard Teril 1980. godine. Nazvan je po jednom od titana. Oko Saturna orbitira na oko 138.000km, što je na samoj ivici vidljivih prstenova (tačnije, "A" prstena). I oko Saturna i oko svoje ose se okrene za oko 14,5 sati. Atlas je dimenzija 41 x 35 x 19km. Ne zna se mnogo o sastavu meseca, ali je verovatno sličan ostalim malim Saturnovim satelitima. Uočljiv je kontrast u izgledu površine - polovi su izbrazdani kraterima, dok su ekvatorijalni pojasevi glatki, jer se na njima akumulira sva prašina koja padne na mesec. Temperature je -192 stepena, a magnitude oko 18.5.

Prometej (Saturn XVI). Otkrio ga je Kolins 1980. godine. Takođe je nazvan po jednom od titana. Oko Saturna orbitira na oko 139.000km, za oko 14,5 sati (kao i oko svoje ose). Dimenzija je 136 x 79 x 59km. Prometej se, kao i većina malih Saturnovih meseca, sastoji uglavnom iz vodenog leda, porozan je i gustina mu je manja od gustine vode. Na njemu su uočljivi krateri i do 20km u prečniku. Prometej deluje kao "pastir" u okolnim prstenovima, pre svega u "F" prstenu. Temperature je -199 stepeni, a magnitude oko 15.5, pa je u teoriji vidljiv kroz jako dobar teleskop.

Pandora (Saturn XVII). Otkrio ju je takođe Kolins 1980. godine. Nazvana je po prvoj ženi na Zemlji, po grčkoj mitologiji. Oko Saturna se okreće na udaljenosti od oko 142.000km, za oko 15 sati (kao i oko svoje ose). Pandora je dimenzija 104 x 81 x 64km. Površina joj je teško izbrazdana kraterima veličine i do 30km. Uz to je i "pastir" unutar "F" prstena. Temperature je -195 stepeni, a magnitude oko 16. Ova tri meseca (Atlas, Prometej i Pandora) nemaju potpuno stabilne orbite oko Saturna, već donekle haotične, iz razloga što su veoma blizu jedan drugome, pa orbite međusobno utiču jedna na drugu (Pandora i Prometej se međusobno približavaju na samo 1.400km).

Pan (Saturn XVIII). Otkrio ga je Mark Šovolter 1990. godine, na osnovu fotografija iz '81. Nazvan je po grčkom bogu pastira i stada, jedinom bogu koji je umro. Pan se nalazi na oko 134.000km od Saturna, unutar Enke praznine "A" prstena (širine 325km), i ponaša se kao "pastir mesec", te održava tu prazninu čistom od krhotina. Oko Saturna i svoje ose se okrene za oko 13,5 sati. Dimenzija je 34 x 31 x 21km. Temperature je -195 stepeni, a magnitude oko 19.

Imir (Saturn XIX). Ovaj retrogradni mesec (okreće se u suprotnom smeru od većine satelita) otkrio je Bret Gladman 2000. godine. Sa ovim mesecom se već prešlo na ne-grčko-rimske mitologije u nomenklaturi. Ime je dobio po pretku Jotuna (džinova) iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 18km. Oko Saturna se okreće na 23mil.km za više od 3,5 godine. Magnitude je 21.7, pa je vidljiv samo iz velikih opservatorija.

Paliak (Saturn XX). Otkrio ga je tim astronoma na čelu sa Bretom Gladmanom 2000. godine. Ime je dobio po fiktivnom šamanu iz jednog romana. Prečnika je oko 22km. Oko Saturna se okreće na 15,2mil.km, za vreme od 687 dana. Malo se zna o ovom satelitu, sem da je crvenkaste boje. Magnitude je 21.3.

Tarvos (Saturn XXI). Otkrio ga je tim na čelu sa Džonom Kavelarsom 2000. godine. Nazvan je po dinastiji bogova iz galske mitologije. Prečnika je oko 15km (mada su prečnici ovih malih satelita izvedeni samo iz njihovih albeda tj. odsjaja). Oko Saturna orbitira u vrlo ekscentričnoj orbiti na nekih 18mil.km, za više od 2,5 godine. Magnitude je 22.1.

Ijirak (Saturn XXII), ili Idžirak. Otkrio ga je tim na čelu sa Bretom Gladmanom i Džonom Kavelarsom 2000. godine. Nazvan je po jednom stvorenju iz inuitske mitologije. Prečnika je oko 12km. Oko Saturna orbitira na 11,1mil.km za 451 dan. Magnitude je 22.6.

Sutunger (Saturn XXIII). Otkrio ga je gorepomenuti tim 2000. i nazvao po jednom džinu iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 7km. Orbitira oko Saturna na 19,5mil.km za oko 2,8 godine. To je retrogradan satelit i moguće je da potiče kao fragment sa Fibi. Magnitude je 23.9.

Kiviuk (Saturn XXIV). Takođe ga je otkrio gorepomenuti tim 2000. i nazvao po jednom heroju iz inuitske mitologije. Prečnika je oko 16km. Oko Saturna se okreće na 11,1mil.km za 449 dana. Kiviuk je jedan od retkih malih satelita kome je izmerena rotacija, a koja mu iznosi nešto manje od 10 sati. Magnitude je 22.

Mundilfari (Saturn XXV), ili Mundilveri. Podaci o otkriću su isti. Nazvan je po jednom bogu iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 18,7mil.km za oko 2,5 godine. Magnitude je 23.8. Moguće je da je i on fragment sa Fibi.

Albioriks (Saturn XXVI). Otkrio ga je tim na čelu sa M. Holmanom 2000. godine. Ime je dobio po džinu iz galske mitologije, pandanu rimskom Marsu. Prečnika je oko 32km. Oko Saturna se okreće na 16,2mil.km za nešto više od 2 godine. Oko svoje ose se okrene za oko 13,5 sati. Magnituda mu je 20.5. Većina ovih malih satelita ima međusobno slične orbite, pa je moguće da potiču iz većih fragmenata, ili pak da su svi nastali raspadanjem istog tela.

Skadi (Saturn XXVII), ili Skati. Otkrio ju je tim na čelu sa Gladmanom i Kavelarsom 2000. godine. Ime je dobila po nordijskoj džinici. Prečnika je oko 8km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 15,5mil. km za 2 godine. Magnitude je 23.6.

Erijapus (Saturn XXVIII), ili Erijapo. Otkrio ga je isti tim 2000. godine. Nazvan je po galskom džinu. Prečnika je oko 10km, i oko Saturna se okreće na 17,3mil.km za nešto manje od 2,5 godine. Magnituda mu je 23.

Siarnak (Saturn XXIX). Takođe ga je otkrio isti tim 2000. Nazvan je po inuitskom džinu. Prečnika je oko 40km. Oko Saturna orbitira na 17,5mil.km za oko 2,5 godine. Magnitude je 20.1. Lako je moguće da su Siarnak i Albioriks mesta porekla ostalih sićušnih meseca.

Trimer (Saturn XXX). Isti tim je otkrio i ovaj satelit i nazvao po nordijskom džinu. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće na 20,5mil.km za vreme od 3 godine. S obzirom da je i ovaj satelit retrogradan, moguće je da je u pitanju fragment sa Fibi. Magnitude je 23.9.

Narvi (Saturn XXXI). Otkrio ga je tim astronoma na čelu sa Skotom Šepardom 2003. godine. Nazvan je po nordijskom džinu. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 19mil.km, za vreme od 2,75 godina. Magnitude je 23.8.

Metona (Saturn XXXII). Otkrivena je na osnovu osmatranja letelice Kazini 2004, i nazvana je po jednoj titaniji. Prečnika je oko 3km. Orbitira na 194.000km od Saturna (između Mimasa i Enkelada), za vreme od jednog dana. Mesec je jajastog oblika, sa izuzetno glatkom površinom, bez ijednog vidljivog kratera. Magnitude je oko 25.

Palena (Saturn XXXIII). I ovaj mesec, smešten između orbita Mimasa i Enkelada, otkrila je letelica Kazini 2004. (iako je prvi put snimljen još 1981, ali je u pitanju bila samo jedna fotografija na osnovu koje nije moglo da se potvrdi otkriće). Ime je dobila takođe po titaniji. Orbitira na 211.000km, za nešto više od jednog dana. Dimenzija je 3 x 3 x 2km, a magnitude oko 25. Palena za sobom po orbiti ostavlja bledi prsten.

Poliduk (Saturn XXXIV, Diona C). Još jedan satelit koji je 2004. otkrila letelica Kazini. Ime je dobio po Poluksu, jednom od grčkih titana. Poliduk je jedan od "trojanaca" (kao Helena, Telesto i Kalipso), i nalazi se na Dioninoj orbiti oko Saturna, na oko 380.000km. Put oko Saturna mu traje oko 2,75 dana. Međutim, za razliku od ostala tri trojanca, Poliduk ne stoji mirno na pratećoj Lagranžovoj tački Dione, već mu orbita prilično odstupa u svim pravcima, tako da tehnički ovaj mesec nije klasični trojanac. Dimenzija je 3 x 2,5 x 2km, i magnitude oko 25.

Dafnis (Saturn XXXV). Otkrila ga je letelica Kazini 2005. Ime je dobio po pastiru, frulašu iz grčke mitologije. Kao i Pan, to je "pastir-mesec". Dafnis orbitira unutar 35km široke praznine Kiler u "A" prstenu, na 136.500km od Saturna, za vreme od oko 14,5 sati. Dimenzija je 9 x 8 x 6km. Vreme rotacije mu je isto kao i vreme revolucije. Temperature je -195 stepeni, a magnitude oko 24.

Egir (Saturn XXXVI), ili Ejir. Otkrio ga je tim na čelu sa Skotom Šepardom 2005. Nazvan je po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Nalazi se na 19,6mil.km od Saturna, oko koga se okreće retrogradno za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 24.4.

Bebion (Saturn XXXVII), ili Bevin. Takođe ju je otkrio isti tim 2005. godine. Ime je dobila po irskoj boginji lepote i plodnosti. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira na 16,9mil.km za nešto više od 2 godine. Oko svoje ose se okrene za nekih 16 sati. Magnitude je 24.1.

Bergelmir (Saturn XXXVIII), ili Berjelmir. I ovaj mesec otkrio je 2005. godine isti tim. Nazvan je po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 19,3mil.km, za 2,75 godina. Magnitude je 24.2.

Bestla (Saturn XXXIX). Podaci o otkriću su isti. Ime je dobila po nordijskoj džinici. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 20,2mil.km za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 23.8.

Farbauti (Saturn XL). Ponovo, isti tim ga je otkrio 2005, i nazvao po nordijskom džinu. Prečnika je oko 5km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 20,3mil.km za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 24.7.

Fenrir (Saturn XLI). Podaci o otkriću su isti, s tim što je ime dobio po džinovskom vuku iz nordijske mitologije. Prečnika je oko 4km, i oko Saturna se okreće retrogradno na 22,5mil.km za oko 3,5 godine. Magnitude je oko 25.

Fornjot (Saturn XLII). Podaci o otkriću su isti. Ime je dobio po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Ovo je najdalji poznati Saturnov mesec. Nalazi se na 23,6mil.km od Saturna, koji sa njega izgleda kao malo veća tačka sa prstenovima, i oko koga se okrene retrogradno za 3,7 godina. Magnitude je 24.6.

Hati (Saturn XLIII). Podaci o otkriću su isti, a ime je dobio po nordijskom džinovskom vuku. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 20,3mil.km za nešto manje od 3 godine. Magnitude je 24.4.

Hirokin (Saturn XLIV). Podaci o otkriću su isti, a ime potiče od nordijske džinice. Prečnika je oko 8km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 18,2mil.km za 2,5 godine. Magnitude je 23.5.

Kari (Saturn XLV). Otkrio ju je tim na čelu sa Skotom Šepardom 2006. godine, i nazvao po boginji vetra u nordijskoj mitologiji. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 22,3mil.km za nešto manje od 3,5 godine. Oko svoje ose se okrene za nešto preko 7,5 sati. Magnitude je 23.9.

Loge (Saturn XLVI), ili Loje. Otkrio ga je isti tim 2006, i nazvao po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 23,1mil.km za nešto preko 3,5 godine. Magnitude je 24.6.

Skol (Saturn XLVII). Podaci o otkriću su isti, a ime je dobio po nordijskom džinovskom vuku. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 17,7mil.km, za skoro 2,5 godine. Magnitude je 24.5.

Surtur (Saturn XLVIII). Podaci o otkriću su isti, a ime je još jednom dobio po nordijskom džinu. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna se okreće retrogradno na 22,2mil.km, za nešto manje od 3,5 godine. Magnituda mu je 24.8.

Anta (Saturn XLIX). Ovaj mesec je letelica Kazini snimila 2004. godine, ali je tek 2007. on i primećen i otkriven. Ime je dobio po grčkoj titaniji. Anta je sićušan mesec; prečnika je samo oko 1km. Oko Saturna orbitira na 198.000km, za nešto više od jednog dana. Magnitude je oko 26. Anta je smeštena u orbiti između dva sićušna meseca, Palene i Metone, sa kojima verovatno deli isto poreklo.

Jarnsaksa (Saturn L). Otkrio ju je tim na čelu sa Skotom Šepardom 2006. Nazvana je po nordijskoj džinici. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 18,6mil.km, za vreme od 2,5 godine. Magnitude je 24.7.

Grejp (Saturn LI). Podaci o otkriću i imenovanju su isti. Prečnika je oko 6km. Oko Saturna orbitira retrogradno na 18,1mil.km za 2,5 godine. Magnitude je 24.4.

Tarkek (Saturn LII). Otkrio ga je isti tim, ali 2007. Nazvan je po inuitskom bogu meseca. Prečnika je oko 7km. Oko Saturna orbitira na 17,9mil.km za nešto manje od 2,5 godine. Magnitude je 23.9.

Egejon (Saturn LIII). Otkrio ga je tim na čelu sa Kerolin Porko 2008. godine. Ime je dobio po helenskom storukom džinu. Egejon je jedan od najmanjih poznatih satelita. Prečnika je svega oko pola kilometra. Nalazi se na 167.500km od Saturna, unutar glavnog segmenta "G" prstena, čiji materijal uglavnom i potiče sa Egejona. Oko Saturna se okrene za nešto više od 19 sati. Magnitude je oko 27, što je neverovatno tamno.

Preostali Saturnovi meseci još uvek nemaju imena, sem provizionalnih oznaka sačinjenih iz godine otkrića i rednog broja meseca koji je otkriven te godine (svi su, sem zadnjeg, retrogradni):

S/2004 S7 - otkrio ga je tim na čelu sa Skotom Šepardom. Prečnik mu je oko 6km, orbita na 20,1mil.km, revolucija preko 3 godine, a magnituda 24.5.

S/2004 S12 - podaci o otkriću su isti. Prečnik mu je oko 5km, orbita na 19,9mil.km, revolucija skoro 3 godine, a magnituda 24.8.

S/2004 S13 - isti podaci o otkriću. Prečnika je oko 6km, orbita mu je na 18mil.km od Saturna, oko koga se okrene za 2,5 godine. Magnitude je 24.5.

S/2004 S17 - ponovo isti podaci o otkriću. Prečnik mu je oko 4km, orbita na 19,1mil.km, revolucija preko 2,5 godine, a magnituda 25.2.

S/2006 S1 - isto o otkriću. Prečnika je oko 6km. Orbita mu je na 19mil.km, revolucija preko 2,5 godine, a magnituda 24.6.

S/2006 S3 - ponovo isto o otkriću. I on je prečnika oko 6km, i magnitude 24.6. Orbita mu je na 21,1mil.km, a revolucija preko 3 godine.

S/2007 S2 - isto o otkriću. Prečnika je oko 6km. Orbita mu je na 16,6mil.km, revolucija veća od 2 godine, a magnituda 24.4.

S/2007 S3 - isto o otkriću. Prečnika je oko 5km. Orbita mu je na 20,5mil.km, revolucija iznosi 3 godine, a magnituda 24.9.

S/2009 S1 - otkriven je uz pomoć letelice Kazini, i to pod povoljnim uslovima, jer je magnitude oko 28, pa je nevidljiv i najvećim opservatorijama na Zemlji. Ovo je najmanji poznati mesec u čitavom Sunčevom sistemu, veličine svega između 300 i 400 metara. Ujedno je i najbliži Saturnov mesec, sa orbitom na 117.000km (od centra planete). Smešten je unutar "B" prstena, i ponaša se kao "propeler mesec", tj. isuviše je mali da uklanja krhotine u širokom pojasu, pa štrči iz samog prstena kao grudva, bez da rašćišćava okolni prostor.

Kao što je rečeno na početku, Saturnovi prstenovi (pre svega "A" prsten) sadrže na hiljade gromada (a procenjuje se da ih ima na milione) veličine između nekoliko desetina pa do nekoliko stotina metara, koje su čak i veće od pojedinih sićušnih meseca, ali se same ne smatraju mesecima. To samo pokazuje složenost Saturnovih prstenova, ali i svrsishodnost, odnosno besmislenost tretiranja pojedinih stena kao satelite. Verovatno će se u bliskoj budućnosti to jasno razgraničiti, šta je konkretno mesec, a šta obična stena sa ograničenim vekom trajanja.

Treba još napomenuti nekoliko slučajeva, doduše retkih, iz 2004. godine, kada je uočeno nekoliko satelita na ivici F prstena (slike dole), koji kasnije nikada više nisu snimljeni, i pored detaljnih pretraživanja. Verovatno su u pitanju bile kratkotrajne grudve materijala (mada su bile i po nekoliko kilometara velike), koje su se vrlo brzo raspršile. Poslednja slika pokazuje objekat koji je bio uočen nekoliko puta periodično, ali za koji se ne zna zasigurno da li je u pitanju čvrsto telo, ili samo gušći oblak prašine.

1

Wed, 12 Sep 2012 17:09:44 +0100

Datum 7

Mon, 27 Aug 2012 12:12:01 +0100

Jupiter. Peta planeta od Sunca, prva od gasovitih divova, najveća planeta Sunčevog sistema. Jupiter je bio poznat od davnina, i zauzimao je posebno mesto u mitu i folkloru. Današnje ime nosi po vrhovnom bogu rimskog panteona. Među starim Slovenima je bio poznat kao Kralomoc.

Prečnik Jupitera je 142.984km. Oko Sunca orbitira na prosečnoj udaljenosti od oko 5,2AJ, i jedan pun krug napravi za nešto manje od 12 godina. Oko svoje ose se okreće veoma brzo. Dan na Jupiteru traje svega 9h 55min. Osa mu je nagnuta za samo 3,1 stepen. Jupiter je, sa svojim sistemom, od nas udaljen oko 35 svetlosnih minuta.

Jupiter je u osnovi zvezda u nastajanju. Njegovi spoljni delovi su gasovi vodonika i helijuma različite gustine. U dubinama ti gasovi su toliko gusti, da prelaze u polutečno i tečno metalično stanje. Pored tih gasova, u gornjoj atmosferi ima i primesa raznih drugih gasova, između ostalih metana, amonijaka, ugljenika i vodene pare (nalik na Zemljinu primordijalnu atmosferu), pa postoje teorije po kojima gornji delovi Jupiterove atmosfere u stvari imaju potencijala za nastanak života. Mada je tako nešto malo moguće, ipak nije i nemoguće. Prosečna temperatura oblaka je -108 stepeni Celzijusa.

Jupiter odašilje duplo više energije nego što prima od Sunca, što ukazuje da ima vrlo dinamičnu unutrašnjost. Njegovo jezgro je verovatno čvrsto, i možda podseća na Sunčevo. To omogućuje i da ima masivno magnetno polje oko planete - samo Sunčeve pege imaju jače magnetno polje. Atmosfera je takođe dinamična, sa mnogobrojnim olujama.

Jupiterova magnituda dostiže -2.9 u najpovoljnijim uslovima, tako da je on izuzetno lako uočljiv na noćnom nebu. U pitanju je svetla beličasta tačka, najsvetliji objekat na nebu posle Venere, Meseca i Sunca.

Poznato je da Jupiter ima 66 satelita, a taj broj će verovatno rasti i preko 100 u bliskoj budućnosti. Većina novootkrivenih satelita su doduše tek nešto više od komada stena. Ali, Jupiter ima i sistem prstena, najnežniji od svih velikih planeta. Njegovi prstenovi se prostiru u tri predvojena pojasa, počev od nekih 30.000km od gornjih oblaka, pa narednih 114.000km u širinu. Jedva su vidljivi, i sastoje se uglavnom od prašine, čija se finoća meri mikrometrima.

Io (Jupiter I), iako bi pravilno na srpskom bilo Ija, prvi otkriven Jupiterov satelit. Otkrio ga je 8. Januara 1610. Galileo Galilej, zajedno sa preostala tri 'galilejska' satelita. Nazvan je po Zevsovoj ljubavnici, Iji. Prečnika je 3.643km, što je nešto veće od Meseca. Oko Jupitera orbitira na udaljenosti od oko 420.000km, za vreme od nešto manje od 2 dana. Uvek je ista strana meseca okrenuta ka Jupiteru.

U centru meseca nalazi se gvozdeno jezgro. Ono je okruženo pojasevima silikatnih stena, verovatno rastopljenih kao naša magma. Površina se pretežno sastoji iz sumpora i sumpor-dioksida. Io je geološki najaktivnije mesto u Sunčevom sistemu. Ima preko 400 aktivnih vulkana. Njegova kora je podvrgnuta ekstremnim plimnim silama, uzrokovane Jupiterom i ostalim galilejskim mesecima. To dovodi do toga da je Io najtoplije mesto u Sunčevom sistemu, ne računajući Sunce. Prosečna temperatura na nivou celog meseca je oko -163 stepeni, međutim temperatura u blizini vulkana (a cela površina je prošarana njima) je preko 1.500 stepeni Celzijusa. Atmosfera je od sumpor-dioksida i izuzetno retka, a jonizovani materijal iz njegovih vulkana snabdeva Jupiterovo magnetno polje. Io, u stvari, direktno preseca Jupiterovo masivno magnetno polje, da čak stvara polarne svetlosti (aurore) na površini Jupitera.

Iova maksimalna magnituda iznosi 5.0, tako da je u teoriji i osobama odličnog vida (doduše u izuzetnim i mračnim uslovima) moguće videti ga golim okom. Ipak, već uz malo povećalo kao što je stabilizovan dvogled ili mali teleskop, Io se izuzetno lako vidi, zajedno sa ostala tri galilejska satelita, kao svetla žuta tačkica.

Evropa (Jupiter II). Otkrio ga je takođe Galilej, 8. Januara 1610. Nazvan je po Zevsovoj ljubavnici, Kritskoj kraljici. Prečnika je 3.138km. Oko Jupitera orbitira na udaljenosti od oko 670.000km, za vreme od oko 3,5 dana, tačno duplo više od Ia. Kao i Io, i Evropa je plimski zaključana sa rotacijom Jupitera, pa je uvek ista strana Evrope okrenuta ka njemu.

Unutrašnjost se sastoji iz gvožđa i silikata. Kora se sastoji iz vodenog leda, i veoma je glatka, dok je atmosfera retka i pretežno je sačinjena iz kiseonika. Prosečna temperatura na površini je oko -170 stepeni. Maksimalna magnituda Evrope dostiže 5.3, tako da ono što je rečeno za Io važi i za Evropu.

Evropa je verovatno najbolji kandidat za vanzemaljski život u Sunčevom sistemu! Postoje dobre indicije da bi tako nešto lako bilo moguće. Naime, Evropa sadrži znatnu količinu toplote u sebi, uzrokovanu plimnim silama između ostalih galilejskih meseca, ali i samog Jupitera. Takođe, Evropa veoma dobro indukuje (provodi) Jupiterovo magnetno polje, što nepobitno ukazuje da sadrži najmanje jedan provodljivi sloj ispod površine. Taj sloj bi, u teoriji, mogao biti i lava, ali s obzirom da je površina Evrope sačinjena od vodenog leda, koji je po čitavoj površini ispucao, kao sante leda na Zemlji, a unutrašnjost je topla usled plimnih sila, taj sloj ispod vodenog leda može biti samo - tečna voda! I to slana tečna voda. Procenjuje se da ispod površine Evropa ima okeanski sloj vode, dubine bar 100km! Uz to, još samo jedna činjenica. Boja meseca podseća na neko blato ili bljuzgavicu. Na gornjoj fotografiji je približno prirodna boja meseca. Svetle oblasti su naravno čist vodeni led, dok tamnije oblasti predstavljaju vodeni led sa visokom koncetracijom minerala. Recimo samo da u polarnim oblastima naše planete ne vladaju tako povoljni uslovi kao tamo. Naravno, uz jedno ograđivanje. Govorimo o podzemnom obliku života. Površina Evrope je izložena smrtnim dozama radijacije. Mada, slobodni kiseonik u atmosferi govori takođe mnogo. Iako on ne nastaje fotosintezom, kao na Zemlji, ipak određeni broj molekula kiseonika završavaju u, i ispod leda, što može biti iskorišćeno u biološkim procesima. U svakom slučaju, Evropa bi trebalo biti vrh svemirskog istraživanja u narednim decenijama. Ili će se tamo otkriti život, ili će se otkriti koliko mi ljudi malo znamo o okolnom svemiru. A ako bi tamo i bilo života, više ne govorimo samo o mikrobima. Višećelijski život u dubinama Evrope bi pre bio pravilo, a ne izuzetak.

Ganimed (Jupiter III). Najveći prirodni mesec u Sunčevom sistemu. Otkrio ga je Galilej 7. Januara 1610. (to je zato što je on na taj dan otkrio sva četiri Jupiterova satelita, ali su Io i Evropa imali združeni sjaj, pa ih je smatrao za jedno telo, sve do sutradan, kada se zvanično uzima datum otkrića za ta dva meseca). Nazvan je po vodonoši bogova, ujedno i Zevsovom ljubavniku. Prečnika je 5.268km, što je znatno veće od Merkura. Oko Jupitera orbitira na udaljenosti od oko 1,07mil.km, za vreme od oko 7 dana, tačno duplo više od Evrope i tačno 4 puta više od Ia, sa kojimaje u orbitalnoj rezonanci 1:2:4 (na svaki Ganimedov okret oko Jupitera Evropa se okrene dva puta, a Io četiri). Takođe je i njemu uvek ista strana okrenuta ka Jupiteru.

Sastoji se iz mešavine silikatnih stena i vodenog leda. Jezgro mu je od gvožđa. Gotovo je sigurno da i Ganimed u dubinama ima sloj tečnog okeana slane vode, možda i do 200km debljine. Površina mu je prošarana kraterima i zaravnima, a ima i polarne kape sačinjene od vodenog inja. Ima tanku atmosferu kiseonika i ozona. Ganimed je jedini mesec u Sunčevom sistemu koji ima svoju magnetosferu, mada je ona sićušna i umrežena u Jupiterovu. Prosečna temperatura je oko -160 stepeni.

Maksimalna Ganimedova magnituda iznosi 4.6, tako da bi on trebalo biti lako vidljiv i golim okom u izuzetno mračnim okolnostima. Štaviše, postoje indirektni dokazi da je Ganimed bio poznat od davnina. Postoji zabeleženo osmatranje "Jupiterove zvezde" još u IV veku pre nove ere u Kini, i to je najverovatnije bio u pitanju Ganimed. Uz mali teleskop on se vidi kao najsjajnija od četiri najveća Jupiterova satelita.

Zbog podvodnog okeana vode, i Ganimed se smatra potencijalnom stanicom za ispitivanje života van Zemlje, ali u suštini, vrlo malo se zna o njemu i potrebno je mnogo više podataka. Kako stvari sada stoje, Ganimed i Evropa imaju dosta zajedničkih stvari, pa ne bi bilo čudno da i jedan i drugi sadrže život.

Kalisto (Jupiter IV). Otkriven je 7. Januara 1610. od strane Galileja. Nazvan je po nimfi, Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je 4.821km, što je gotovo identično Merkuru. Orbitira na udaljenosti od oko 1,9mil.km od Jupitera, za nešto više od 16,5 dana. Nije u orbitalnoj rezonanci sa ostalim galilejskim mesecima, ali je i njemu uvek ista strana okrenuta ka Jupiteru.

Kalisto se sastoji iz mešavine silikatnih stena i vodenog leda, kao i Ganimed, ali uz dodatke ugljen-dioksida i organskih jedinjenja. Takođe, i on ima potencijalni podvodni okean, ali na velikim dubinama. Površina Kalista je veoma stara, podseća na Mesečevu jer je izbrazdana kraterima (najviše u čitavom Sunčevom sistemu), i ne pokazuje bilo kakve znake geološke aktivnosti. Kalisto verovatno od nastanka pre 4,5mlr.g. nije pretrpeo krupnije promene. Ima izuzetno tanku atmosferu sačinjenu pre svega od ugljen-dioksida i možda kiseonika. Kalisto nije pod tolikim uticajem Jupiterove magnetosfere kao ostali galilejski meseci. Prosečna temperatura na površini je oko -140 stepeni.

Zbog podvodnog okeana, i Kalisto se smatra mogućim mestom za razvoj života, ali je tako nešto ipak znatno manje verovatno nego na Evropi ili Ganimedu, jer bi ovde život morao da se razvija na velikim dubinama i unutar geološki mrtve planete, koja nema unutrašnju toplotu usled plimnih sila kao ostali galilejski meseci. Ipak, zbog relativno male radijacije na njegovoj površini, a i geološke stabilnosti, Kalisto se smatra idealnom stanicom za eventualne ljudske baze u daljoj budućnosti.

Kalisto ima maksimalnu magnitudu od oko 5.7, što je na granici vidljivosti golim okom u mračnim uslovima, pa je vidljiv tek uz mali teleskop. Ali i kao takav, lako se uočava zajedno sa ostalim galilejskim mesecima, i sačinjava zaista prelep mozaik oko Jupitera.

Amaltea (Jupiter V). Otkriven je 9. Septembra 1892. od strane Edvarda Barnarda, i nazvan je po grčkoj nimfi. To je bio poslednji satelit otkriven direktnim posmatranjem (nakon toga otkrivani su isključivo preko fotografija). Dimenzija je 250 x 146 x 128km. Oko Jupitera se okreće na udaljenosti od oko 180.000km, za vreme od oko 12 sati, sa uvek istom stranom okrenutom ka njemu. Nalazi se na spoljašnjem obodu Jupiterovih prstena, koji i sama snabdeva materijalom odbačenim sa njene površine prilikom sudara sa drugim telima. Amaltea je najveći od Jupiterovih nepravilnih meseca, ujedno i najcrvenije telo u Sunčevom sistemu. Sastoji se iz poroznog vodenog leda, sa primesama sumpora (verovatno sa Ia) i drugih jedinjenja. Temperature je oko -150 stepeni. Maksimalna magnituda Amaltee iznosi 14.1 (ne uzimajući u obzir blizinu i blještavost Jupitera), tako da je vidljiva tek uz prilično jake i skupe amaterske teleskope.

Himalija (Jupiter VI). Otkrivena je 3. Decembra 1904. od strane Čarlsa Perina, i nazvana je po grčkoj nimfi. Zbog slabih fotografija, tačne dimenzije Himalije nisu poznate, ali se zna da je srednjeg prečnika oko 160-170km, što govori da je sličnih dimenzija kao Amaltea. Oko Jupitera orbitira na oko 11,5mil.km, za vreme od 251 dan. Oko svoje ose se okrene za manje od 8 sati. Temperature je oko -150 stepeni. Maksimalne magnitude je 14.8, i to je najlakše vidljiv nepravilni Jupiterov satelit amaterskim teleskopima (zbog velike udaljenosti od matične planete), ali i tako je potreban prilično jak teleskop. Postoje indicije da se pored Himalije sada nalazi bled prsten. 2000. godine je tim sa Havaja, na čelu sa Skotom Šepardom, otkrio sićušan mesec na nekih 12,5mil.km od Jupitera, svega 4km u prečniku, koji je nakon otkrića nestao, i danas se više ne smatra da on postoji. Sumnja se da je u stvari u međuvremenu udario u Himaliju, što je naravno dovelo do njegovog uništenja, a materijal sa Himalije je stvorio slabašan prsten, koji kruži oko Jupitera, čak i na tako velikoj udaljenosti. Pokazatelj kako je Jupiterova okolina i dan danas vrlo dinamično mesto, gde sićušni meseci stalno nastaju i nestaju.

Elara (Jupiter VII). Otkriven je 2. Januara 1905. od strane Čarlsa Perina, i nazvan je po Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je između 78 i 86km. Oko Jupitera se okreće na udaljenosti preko 11,5mil.km, za vreme od 260 dana. Oko ose se okrene za 12 sati. Magnituda joj je 16.6, pa je vidljiva tek sa jakim teleskopom.

Pasifaja (Jupiter VIII). Otkrio ju je Filibert Žak Melot, 27. Januara 1908. Nazvana je po Minosovoj ženi, majci legendarnog Minotaura. Prečnika je oko 58km. Oko Jupitera orbitira na udaljenosti od oko 23,5mil.km, za vreme od 708 dana (oko 2 godine). To je retrogradni satelit, što znači da se oko Jupitera okreće u suprotnom smeru od smera planete. Magnitude je 16.9.

Sinopa (Jupiter IX). Otkrio ju je Set Nikolson, 21. Jula 1914. Nazvana je po ženi koja je odbila Zevsovo udvaranje. Prečnika je oko 38km. Oko Jupitera se okreće na 24mil.km, za vreme od oko 725 dana. Takođe je retrogradan satelit. Magnitude je 18.3, pa ju je gotovo nemoguće videti amaterskim teleskopima, ma koliko veliki i skupi bili. Za ovakve slučajeve pomažu samo opservatorije.

Lisiteja (Jupiter X). Otkrio ju je takođe Set Nikolson, 6. Jula 1938. Nazvana je po Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je između 36 i 38km. Oko Jupitera se okreće na više od 11,5mil.km, za 259 dana. Magnitude je 18.2.

Karma (Jupiter XI). I ovaj satelit otkrio je Set Nikolson, 30. Jula 1938. Nazvan je po Kritskoj boginji, Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je oko 46km. Ovo je retrogradan satelit. Orbitira oko Jupitera na 23,5mil.km, za vreme od 702 dana. Magnitude je 17.9.

Ananka (Jupiter XII). Još jedan satelit otkriven od strane Seta Nikolsona, 28. Septembra 1951, nazvan je po Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je oko 28km. Oko Jupitera orbitira na oko 21,5mil.km, za period od 610 dana. Retrogradan je satelit. Magnitude je 18.9.

Leda (Jupiter XIII). Otkrio ju je Čarls Koval, 11. Septembra 1974. godine. Nazvana je po (iznenađenje) Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je između 18 i 20km. Oko Jupitera se okreće na udaljenosti od preko 11mil.km, za vreme od 241 dan. Magnitude je 20.2, pa je izuzetno teško vidljiva i opservatorijskim teleskopima.

Teba (Jupiter XIV). Otkrio ju je Stiven Sinot, 5. Marta 1979, i nazvana je po grčkoj nimfi i Zevsovoj ljubavnici. Dimenzija je 116 x 98 x 84km. Nalazi se na oko 222.000km od Jupitera, na spoljašnjoj ivici njegovih prstenova, koji se delimično dopunjuju od materijala sa Tebe. Uvek je ista strana okrenuta ka Jupiteru, oko koga se okrene za nešto više od 16 sati. Sastoji se uglavnom iz vodenog leda. Temperature je, kao i ostali unutrašnji sateliti, oko -150 stepeni. Maksimalna magnituda iznosi 16.0, pa je vidljiva tek uz jako dobar teleskop (kad se uzme u obzir blizina Jupiterovog sjaja).

Adrastea (Jupiter XV). To je prvi satelit otkriven fotografijama sa svemirskih sondi. Konkretno, otkrili su je Dejvid Džuit i Edvard Denijelson, 8. Jula 1979. Ime je dobila po Zevsovoj ćerci. Dimenzija je 20 x 16 x 14km. Oko Jupitera se okreće na udaljenosti od oko 129.000km, za vreme od oko 7 sati (što je kraće od Jupiterovog dana). Nalazi se u sred glavnog pojasa prstenova, i predstavlja osnovnog 'dobavljača' gradivnog materijala za prstenove. Štaviše, Adrastea će se zasigurno jednog dana zabiti u Jupiter, ili se možda raspasti u novi prsten. Kao i sa ostalim bližim mesecima, i Adrastea uvek ima istu stranu okrenutu ka Jupiteru. Sačinjena je pretežno od poroznog vodenog leda. Magnitude je 18.7.

Metis (Jupiter XVI). Otkrio ju je Stiven Sinot, 4. Marta 1979. (zvanično, jer je tada fotografija snimljena, ali praktično mesecima kasnije). Nazvana je po prvoj Zevsovoj ženi. Metis je dimenzija 60 x 40 x 34km. To je najbliži poznati mesec Jupiteru, orbitira na udaljenosti od 128.000km, za vreme od 7 sati. I on se nalazi u sred prstenova, i takođe predstavlja jednog od glavnih kontributora njegovog materijala. Suvišno je reći da je i on uvek istom stranom okrenut ka Jupiteru. Takođe se sastoji iz vodenog leda. Ista sudbina koja čeka Adrasteu, zadesiće i Metis. Maksimalna magnituda mu je 17.5.

Kalirhoa (Jupiter XVII). Otkriven je u jesen 1999. od strane jednog američkog svemirskog tima. Naravno, nazvan je po Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je oko 8km. Oko Jupitera se okreće na više od 24mil.km, za 759 dana. Magnitude je 20.8, tako da je vidljiv tek iz neke bolje opservatorije. Poređenja radi, Jupiter je 2,5 miliona puta sjajniji od ovog meseca. Satelit je retrogradan.

Temisto (Jupiter XVIII). Mesec je otkriven još 1975, ali je onda izgubljen, pa ponovo otkriven tek 21. Novembra 2000. od strane Skota Šeparda i njegovog tima. Nazvan je po Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je oko 9km. Oko Jupitera orbitira na 7,5mil.km, za period od 130 dana. Magnitude je 21.0, što je izuzetno bledo.

Megaklita (Jupiter XIX). Otkriven je od strane Skota Šeparda i njegovog tima sa Havaja 2000. Nazvan je po Zevsovoj ljubavnici. Prečnika je oko 6km. Oko Jupitera se okreće retrogradno na oko 24,5mil.km, za vreme od 792 dana. Magnitude je 21.7.

Tajgeta (Jupiter XX). Podaci o otkriću i imenovanju su isti. Veličine je oko 5km. Oko Jupitera se okreće retrogradno, na udaljenosti od oko 22,5mil.km za 687 dana. Magnitude je 21.9.

Haldena (Jupiter XXI). Isto ju je otkrio Skot Šepard sa svojim timom 2000, kao i veći broj narednih satelita. Veličine je oko 4km. Oko Jupitera se okreće retrogradno na manje od 23mil.km, za 699 dana. Magnitude je 22.5.

Harpalika (Jupiter XXII). Podaci o otkriću i imenu su isti kao i niz ranijih. Veličine je oko 4km. Oko Jupitera orbitira retrogradno na 21mil.km za 624 dana. Magnitude je 22.2.

Kalika (Jupiter XXIII). Osnovni podaci su i dalje isti. Veličine je oko 5km. Oko Jupitera orbitira retrogradno na 23,5mil.km za 721 dan. Magnitude je 21.8.

Jokasta (Jupiter XXIV). Podaci o otkriću su isti. Ime je dobila po Edipovoj majci i ženi. Veličine je oko 5km. Oko Jupitera se okreće retrogradno na 20,5mil.km za 609 dana. Magnitude je 21.8.

Erinoma (Jupiter XXV). Podaci o otkriću isti. Nazvana po Zevsovoj ljubavnici. Veličine je oko 3km. Oko Jupitera orbitira retrogradno na 23mil.km za 712 dana. Magnitude je 22.8.

Isonoa (Jupiter XXVI). Podaci o otkriću i imenovanju isti. Veličine je oko 4km. Orbitira retrogradno na 24mil.km za 752 dana. Magnituda joj je 22.5.

Praksidika (Jupiter XXVII). Podaci o otkriću isti. Ime je dobila po grčkoj boginji kazne. Veličine je oko 7km. Orbitira retrogradno na 21mil.km za 614 dana. Magnitude je 21.2.

Autonoa (Jupiter XXVIII). Podaci o otkriću su isti, s tim što je godina sada 2001. Ime je dobila po Zevsovoj ljubavnici. Veličine je oko 4km. Orbitira retrogradno na 24mil.km za 772 dana. Magnitude je 22.0.

Tiona (Jupiter XXIX). Podaci o otkriću i imenu isti. Veličine je oko 4km. Orbitira retrogradno na 21,5mil.km za 640 dana. Magnitude je 22.3.

Hermipa (Jupiter XXX). Osnovni podaci isti. Veličine je oko 4km. Orbitira retrogradno na 21mil.km za 630 dana. Magnitude je 22.1.

Aitna (Jupiter XXXI). Osnovni podaci isti. Veličine je oko 3km. Orbitira retrogradno na 22,5mil.km za 680 dana. Magnitude je 22.7.

Euridoma (Jupiter XXXII). Osnovni podaci isti. Veličine je oko 3km. Orbitira retrogradno na 23,5mil.km za 723 dana. Magnitude je 22.7.

Euanta (Jupiter XXXIII). Osnovni podaci isti. Veličine je oko 3km. Orbitira retrogradno na 20,5mil.km za 598 dana. Magnitude je 22.8.

Euporija (Jupiter XXXIV). Podaci o otkriću isti. Ime je dobila po Zevsovoj ćerci. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na 19mil.km za 539 dana. Magnitude je 23.1.

Ortozija (Jupiter XXXV). Podaci o otkriću i imenu isti kao gore. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na 20,5mil.km za 603 dana. Magnitude je 23.1.

Sponda (Jupiter XXXVI). Osnovni podaci isti kao prethodna dva. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na 24mil.km za 772 dana. Magnitude je 23.0.

Kala (Jupiter XXXVII). Osnovni podaci isti. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na 22,5mil.km za 685 dana. Magnitude je 23.0.

Pasiteja (Jupiter XXXVIII). Osnovni podaci isti. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na 23,5mil.km za 728 dana. Magnitude je 23.2.

Hegemona (Jupiter XXXIX). Podaci o otkriću i imenovanju isti, s tim što je sada u pitanju godina 2003. Veličine je oko 3km. Orbitira retrogradno na 23,5mil.km za 745 dana. Magnitude je 22.8.

Mnema (Jupiter XL). Podaci o otkriću isti. Nazvana je po jednoj od Muza. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na 21,5mil.km za 641 dan. Magnitude je 23.3.

Aida (Jupiter XLI). Osnovni podaci isti kao gore. Veličine je oko 4km. Orbitira retrogradno na 23mil.km za 715 dana. Magnitude je 22.5.

Telksinoa (Jupiter XLII). Osnovni podaci isti kao prethodna dva. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na 20,5mil.km za 598 dana. Magnitude je 23.5, što je neverovatno tamno, na granici vidljivosti zemaljskim opservatorijskim teleskopima.

Arha (Jupiter XLIII). Osnovni podaci isti (godina je u pitanju 2002.). Veličine je oko 3km. Orbitira retrogradno na 23,5mil.km za 746 dana. Magnitude je 22.8.

Kalihora (Jupiter XLIV). Podaci o otkriću isti (godina je ponovo 2003.). Nazvana je po grčkoj nimfi. Veličine je oko 2km, i orbitira retrogradno na 23mil.km za 718 dana. Magnitude je 23.7.

Helika (Jupiter XLV). Osnovni podaci isti kao gore. Veličine je oko 4km, i orbitira retrogradno na 20,5mil.km za 601 dan. Magnitude je 22.6.

Karpo (Jupiter XLVI). Podaci o otkriću isti. Nazvan je po Zevsovoj ćerci. Veličine je oko 3km. Oko Jupitera orbitira na 17mil.km za 459 dana. Ovo je najudaljeniji progradni Jupiterov satelit (koji se okreće u smeru planete). Svi dalji su retrogradni. Magnitude je 23.0.

Eukelada (Jupiter XLVII). Osnovni podaci isti kao gore. Veličine je oko 4km, i okreće se retrogradno na 23,5mil.km za 735 dana. Magnitude je 22.6.

Kilena (Jupiter XLVIII). Osnovni podaci isti. Veličine je oko 2km. Orbitira retrogradno na udaljenosti od oko 23,5mil.km za vreme od 731 dan. Magnitude je 23.2.

Kora (Jupiter XLIX). Podaci o otkriću su isti. Kora je drugo ime za grčku boginju podzemlja, Persefonu. Veličine je oko 2km, i orbitira retrogradno na 23mil.km za 724 dana. Magnitude je 23.6.

Hersa (Jupiter L). Otkrivena je 8. Februara 2003. od strane Breta Gladmana i njegovog tima. Nazvana je po Zevsovoj ćerci. Veličine je oko 2km, i orbitira retrogradno na 22mil.km za 673 dana. Magnitude je 23.4.

Preostali Jupiterovi sateliti još nisu imenovani (svi su retrogradni):

S/2003 J2 - veličine je 2km, i orbitira na udaljenosti od 29,5mil.km za 982 dana (više od dve i po godine). To je ubedljivo najudaljeniji poznati Jupiterov satelit, mada je i on tek na 2/3 uticaja Jupiterove gravitacije, tako da je sigurno da ima još mnogo sićušnih meseca daljih od njega. Magnitude je 23.2.

S/2003 J3 - veličine je 2km, i orbitira na 19,5mil.km za 562 dana. Magnitude je 23.4.

S/2003 J4 - veličine je 2km, i orbitira na 23,5mil.km za 739 dana. Magnitude je 23.0.

S/2003 J5 - veličine je 4km, i orbitira na 24mil.km za 758 dana. Magnitude je 22.4.

S/2003 J9 - veličine je 1km, i orbitira na 24mil.km za 753 dana. Magnitude je 23.7.

S/2003 J10 - veličine je 2km, i orbitira na 22,5mil.km za 700 dana. Magnitude je 23.6.

S/2003 J12 - veličine je 1km, i orbitira na 18mil.km za 490 dana. Ovo je najmanji poznati mesec u Sunčevom sistemu. Magnitude je 23.9.

S/2003 J15 - veličine je 2km, i orbitira na 22,5mil.km za 700 dana. Magnitude je 23.5.

S/2003 J16 - veličine je 2km, i orbitira na 21mil.km za 610 dana. Magnitude je 23.3.

S/2003 J18 - veličine je 2km, i orbitira na 20mil.km za 570 dana. Magnitude je 23.4.

S/2003 J19 - veličine je 2km, i orbitira na 23mil.km za 699 dana. Magnitude je 23.7.

S/2003 J23 - veličine je 2km, i orbitira na 23mil.km za 701 dan. Magnitude je 23.6.

S/2010 J1 - veličine je 3km, i orbitira na 23,5mil.km za 724 dana.

S/2010 J2 - veličine je 2km, i orbitira na 20,5mil.km za 589 dana.

S/2011 J1 - veličine je 1km, i orbitira na 20mil.km za 582 dana.

S/2011 J2 - veličine je 1km, i orbitira na 23,5mil.km za 725 dana.

Datum 6

Tue, 10 Jul 2012 17:16:57 +0100

Glavni asteroidni pojas. Nalazi se između orbita Marsa i Jupitera. Asteroida ima i u drugim delovima Sunčevog sistema (objekti bliski Zemlji, presretači Merkurove, Venerine ili Marsove orbite, Trojanci i Grci (asteroidi na Lagranžovim tačkama Jupiterove orbite (tačke na 60 stepeni ispred i iza Jupitera gde se potiru gravitacione sile Jupitera i Sunca)), kao i mnogi usamljeni objekti tipa meteora ili kometa), ali se glavni kontigent nalazi upravo ovde, brojka koja sigurno prelazi milion. U pitanju su ostaci iz rane faze Sunčevog sistema, preostali od neuspešnog formiranja planete. Današnji asteroidi predstavljaju tek delić prvobitne mase kada su se formirali (što je samo 4% Mesečeve mase). Uglavnom su mali i toliko udaljeni jedan od drugog da se sa jednog asteroida ne može golim okom videti najbliži. Od svega toga, gotovo polovina mase glavnog asteroidnog pojasa otpada na samo četiri najveća asteroida - Ceres, Palas, Vestu i Higeju, a od njih četiri gotovo trećina mase otpada na najveći, Ceres. Oko tri četvrtine svih asteroida sastoji se uglavnom iz ugljenika, dok manji deo otpada na silicijum i kompozitne metale. Smatra se da su asteroidi iz glavnog pojasa između Marsa i Jupitera glavni kandidati za teoriju donošenja vode na Zemlju u njenoj ranoj istoriji.

1 Ceres (mada bi pravilnije bilo Cerera, ali zarad zdravog razuma zadržaćemo zapadnjačke izgovore). Ubedljivo najveće telo u glavnom asteroidnom pojasu, na koje otpada gotovo trećina mase. Prvobitno planeta, zatim asteroid, danas je Ceres klasifikovan kao patuljasta planeta, prva od Sunca. Patuljaste planete su, inače, objekti dovoljno veliki da zadrže loptast oblik, ali nedovoljno veliki da svojom gravitacijom i masom očiste okolni kosmički prostor od drugih tela, pa često orbitiraju u grupama sa drugim telima slične veličine. Otkrio ga je 1. Januara 1801. italijanski astronom Đuzepe Pjaci, i nazvan je po rimskoj boginji useva, žetve i majčinske ljubavi.

Ceres je najveći asteroid, a ujedno i najmanja patuljasta planeta u Sunčevom sistemu, ostatak nekadašnje protoplanete iz rane faze Sunčevog sistema, koja nikada nije uspela da se formira u pravu planetu. Prečnika je svega 975km (mada nije savršena sfera, ali približno jeste). Jezgro mu je verovatno stenovito, i možda okruženo vodenim omotačem (što je podstaklo neke naučnike da veruju da je i život moguć u unutrašnjosti Ceresa, mada je to, realno, daleka mogućnost). Površina mu se uglavnom sastoji iz smese vodenog leda i hidrantnih minerala (pre svega karbonata i gline). Temperatura na površini mu je u proseku oko -105 stepeni Celzijusa, dok je maksimum -38 stepeni. Detektovani su sićušni tragovi atmosfere i inja na površini. Ceres orbitira oko Sunca na udaljenosti od oko 2,8 astronomskih jedinica, a od nas je udaljen (kao i većina objekata u asteroidnom pojasu) oko 14,5 svetlosnih minuta. Oko Sunca se okrene za 4,5 godine, a oko sopstvene ose za nešto više od 9 sati. Masa mu je tek milioniti deo Zemljine. Osa mu je nagnuta za svega 3 stepena.

U najpovoljnijim uslovima magnituda Ceresa dostiže oko 6.7. To je nevidljivo za golo oko, ali uz mali teleskop, ili čak dobar dvogled, Ceres je lako uočljiv kao svetla tačkica, koja se ne razlikuje puno od neke zvezde.

2 Palas (tj. Palada). Ne računajući Ceres, najveći asteroid u glavnom asteroidnom pojasu, a verovatno i najveće nepravilno telo u Sunčevom sistemu. Otkrio ga je nemački astronom Hajnrih Vilhelm Mateus Olbers 28. Marta 1802. Palada je drugo ime Atene, grčke boginje mudrosti, rata, umetnosti i zanatstva. Palas je takođe ostatak nekadašnje protoplanete, dimenzija otprilike 582 x 556 x 500km. Oko Sunca orbitira na udaljenosti od 2,8AJ za vreme od oko 4,5 godine. Oko svoje ose se okrene za manje od 8 sati. Osa mu je izuzetno nagnuta, za gotovo 80 stepeni. Asteroid se sastoji uglavnom iz silikatnih materijala (olivin, piroksen...), sa prosečnom temperaturom -110 stepeni, i najvišom zabeleženom od -8. Maksimalna magnituda Palasa je 6.4, međutim, zbog svoje jako ekscentrične orbite on putuje uglavnom niže na nebu, pa je zbog toga (a i zbog niskog albeda tj. reflektivnosti) veći deo vremena znatno bleđa tačkica od Ceresa, vidljiva tek teleskopom.

3 Džuno (odnosno Junona). Jedan od većih asteroida. Nosi oznaku 3 jer je treći otkriven. Otkrio ga je nemački astronom, Karl Ludvig Harding, 1. Septembra 1804. godine. Nazvan je po vrhovnoj rimskoj boginji, Junoni, sestri i ženi Jupitera, pandanu grčkoj Heri. Dimenzija je 320 x 267 x 200km. Okreće se oko Sunca za vreme od 4,3 godine na prosečnoj udaljenosti od 2,7AJ (oko 14 svetlosnih minuta od nas), dok se oko ose okrene za malo više od 7 sati. Ugao nagiba ose iznosi oko 50 stepeni. Sastoji se, kao i Palas, iz silikata, sa sličnom prosečnom temperaturom na površini, dok je maksimalna moguća temperatura prijatnih 28 stepeni Celzijusa. Zbog visoke reflektivnosti Džuno je relativno sjajan objekat za svoju veličinu, znatno sjajniji od mnogih većih asteroida (stoga je i otkriven pre njih). Maksimalna magnituda (u opoziciji) dostiže 7.4, što je lako vidljivo kroz dvogled, inače je vidljiv samo kroz manji teleskop.

4 Vesta. Jedan od najvećih asteroida. Otkrio ga je Hajnrih Vilhelm Olbers 29. Marta 1807. Nazvan je po rimskoj boginji devici, zaštitnici doma i ognjišta. Još jedan ostatak prvobitne protoplanete, Vesta je nedavno posećena svemirskom sondom i otkrila jasne detalje. Dimenzija je 578 x 560 x 458km. Oko Sunca orbitira na udaljenosti od 2,4AJ (od nas je udaljena tek 11,5 svetlosnih minuta) za vreme od nešto više od 3,5 godine. Oko svoje ose se okrene za manje od 5,5 sati. Osa joj je nagnuta za 29 stepeni. Minimalna temperatura na Vesti je oko -190 stepeni, maksimalna oko -3. Unutrašnjost Veste sastoji se iz jezgra od gvožđa i nikla, koje opasuje omotač olivina. Površina Veste je donekle slična Mesečevoj, sa nanosima regolita i bazaltnog materijala. Veći deo južne polulopte u stvari čini krater dubine gotovo 13km koji kada je nastao, pre gotovo milijardu godina, poslao je fragmente i na Zemlju. Vesta je najsjajniji asteroid. Maksimalna magnituda dostiže 5.1, što je daleko unutar vidljivosti golim okom, naravno, za tamno nebo - u gradskim uslovima to je nemoguće. Čak i kada nije u opoziciji, Vesta je vrlo zahvalna za posmatranje dvogledom ili malim teleskopom, lako je uočljiva sjajna tačka.

10 Higeja. Četvrti najveći asteroid (ali zbog svog slabog sjaja tek 10-ti otkriveni), i poslednji "veliki" asteroid, svi ostali su znatno manji. Oktrio ga je tek 12. Aprila 1849. godine italijanski astronom, Anibal de Gasparis. Ime je dobio po grčkoj boginji zdravlja. Približne dimenzije su mu 530 x 407 x 370km. Asteroid se sastoji uglavnom iz ugljenika, uz tragove vodenog leda koji je davno ispario. Prosečna udaljenost od Sunca mu je nešto veća, preko 3AJ, oko koga se okrene za 5,5 godina. Od nas je udaljen oko 17,5 svetlosnih minuta. Neobično sporo se okreće oko sopstvene ose, za oko 27,5 sati. Osa mu je nagnuta za otprilike 60 stepeni, i verovatno se okreće retrogradno. U stvari, vrlo malo se zna o Higeji, uzevši u obzir da je veoma taman za objekat te veličine. Maksimalna magnituda mu se kreće do 9.0, tako da je sa Zemlje vidljiv tek uz malo bolji teleskop. Čak i najveći svetski teleskopi, uključujući Habl, nisu snimili jasan "portret" Higeje.

0

Tue, 24 Apr 2012 16:55:17 +0100

Priručnik za izgradnju teleskopa

Wed, 25 Jan 2012 14:19:13 +0100

Ovo je, najprostije rečeno, kompilacija određenih veb-sajtova. Sinteza tuđih znanja i iskustava, prosto preuzetih sa interneta i u gotovo nepromenjenom obliku sastavljenih ovde u vidu priručnika, čisto zarad praktičnosti u radu. Iz iskustva znam da ovo ni izbliza nije materija koja može da okupira ljude u ovim krajevima, ali svejedno, smatram da može koristiti nekome.

Millareca Sirius

Sat, 14 Jan 2012 16:41:51 +0100

Datum 5

Mon, 12 Dec 2011 13:09:24 +0100

Mars. Četvrta planeta od Sunca. Popularno zvana "crvena planeta" zbog gvožđa(III)-oksida na njegovoj površini, poznatijeg kao rđa, Mars je nazvan po rimskom bogu rata. Među Slovenima je bio poznat kao Smrtonos. Od Sunca je udaljen prosečno 1,5 astronomsku jedinicu (1,5 udaljenost Zemlje od Sunca), oko koga se okrene za 1,9 godina. Prečnik Marsa iznosi 6.792km, što je otprilike duplo manje od Zemljinog. Gravitacija na Marsu je trećine naše, što znači da bi prosečna osoba na Marsu težila oko 30kg. Dan na Marsu traje gotovo identično našem. On se oko svoje ose okrene za 24h 39min, a zbog svoje nagnutosti ose od oko 25 stepeni, Mars ispoljava slične klimatske promene godišnjih doba kao i Zemlja.

U Marsovom centru se nalazi gvozdeno jezgro, prečnika oko 1.500km, koji je okružen silicijumskim omotačem. Mars je nekada bio geološki veoma aktivan, ali danas je neaktivan. Na njegovoj pustinjskoj površini su vidljivi samo ostaci te aktivnosti u vidu impozantnih struktura, kao npr. Olimpus Mons, najveći vulkan i planina u Sunčevom sistemu, 3 puta viši od Mont Everesta; ili čuveni kanjon koji preseca ekvator Marsa, Valis Marineris, u koji mogu da stanu na desetine kanjona Kolorada. Atmosferski pritisak na površini Marsa je tek duplo manji nego na Zemlji, a temperatura se kreće od -87 do +20 stepeni Celzijusa, dok je prosečna temperatura -63 stepena. Atmosfera se sastoji najviše iz ugljen-dioksida, uz tragove azota, argona, metana, kiseonika, vode itd. Mars je nekada imao svoje magnetno polje, ali danas ga nema. Ipak, na Marsu postoji aktivnost, u vidu najvećih pustinjskih oluja u Sunčevom sitemu.

Mars je druga stanica u Sunčevom sistemu u potrazi za životom izvan Zemlje. Marsovo zemljište je blago alkalno, sa magnezijumom, natrijumom, kalijumom i drugim elementima koji su na Zemlji neophodni za razvoj biljaka. Voda je sasvim druga priča. Poslednjih godina je ispitivanjem tla na površini Marsa nepobitno dokazano postojanje tekuće vode u prošlosti, i to u obilnim količinama. Danas je tekuća voda na površini Marsa nemoguća zbog niskog vazdušnog pritiska, osim teoretski u nizijama na kratak vremenski period. Polarne kape na Marsu su sačinjene uglavnom od vode, koja bi u slučaju otapanja prekrila čitavu površinu Marsa do desetak metara dubine.

Iako je površina Marsa direktno izložena solarnoj radijaciji usled nedostatka magnetosfere, a atmosfera je izuzetno razređena što onemogućava opstajanje tekuće vode, čak i ako bi se ona veštačkim putem prosula (voda iz čvrstog stanja leda jednostavno prelazi u gasovito), ipak je Mars veoma dobar kandidat za neki oblik života. Svakako bi to morao biti tzv. ekstremofil, organizam koji može izdržati surove uslove, a koji bi mogao i morao opstati pod zemljom, i aktivirati se samo kada se Mars približi Suncu i dovoljno zagreje. Površina Marsa možda deluje beživotno, ali se još uvek ništa ne zna o podzemnim slojevima. Mogući su nalazi fosila, ili tragova fosila iz prošlosti planete, a nije isključen ni scenario trenutno aktivnog života u vidu sićušnih organizama, ili makar mikroorganizama (uzimajući u obzir da mi, ljudi, još uvek ništa ne znamo o objektivnosti života, i o tome šta je zaista potrebno za njegov razvoj).

U svakom slučaju, Mars je naredni kandidat, iza Meseca, za ekstenzivno istraživanje i kolonizovanje od strane ljudi (i za eventualno teraformiranje). Za sada se Mars istražuje samo robotskim sondama, ali planovi za ljudsku posadu i te kako postoje, i to je verovatno pitanje ovog veka.

Mars je poznat od davnina, jer ga je lako posmatrati golim okom. Od nas je udaljen prosečno 4,5 svetlosna minuta. Njegova magnituda se kreće do -3.0, ali ona ipak znatno varira u zavisnosti od udaljenosti Marsa od Zemlje. Logično, najlakše ga je videti golim okom kada je najbliži Zemlji, i tada postaje jarka žućkasto-crvenkasta tačka na nebu. U takvim slučajevima i najmanji teleskop otkriva neke zanimljive detalje na Marsu, pre svega njegove polarne kape.

Mars ima dva prirodna satelita. Fobos (Mars I) je prvi, bliži, unutrašnji satelit. Otkrio ga je 1877. godine američki astronom, Asaf Hol. Nazvan je po sinu grčkog boga rata, Aresa, Marsovog pandana, i u prevodu znači Strah. Fobos orbitira oko Marsa na visini (ili udaljenosti) od oko 6.000km iznad površine, što je manje nego bilo koji satelit u Sunčevom sistemu (manje i od Plutonovog Harona). Zbog tako male udaljenosti Fobos pokazuje veliku brzinu. Kreće se većom brzinom od brzine Marsove rotacije. Zbog toga, posmatrano sa Marsove površine, Fobos izlazi na zapadu i već nakon 4 sata zalazi na istoku (pun krug oko Marsa napravi za 7h 39min). Kreće se toliko brzo blizu Marsove površine, da je Fobosova sudbina već zapečaćena. Kroz najviše 10 miliona godina on će se ili zabiti u površinu Marsa, ili verovatnije razbiti u paramparčad i formirati prsten oko planete, koji će naknadno pasti na površinu.

Fobos je nepravilnog oblika. Dimenzije su mu 27x22x18km (prosečni prečnik mu je 22km). Gravitacija na njegovoj površini je tek hiljaditi deo Zemljine, dok je temperatura na njemu oko -40 stepeni. Fobos veoma slabo reflektuje Sunčevu svetlost, što je posledica njegovog sastava od ugljeničnih materijala. On je nedovoljne gustine da predstavlja čvrstu stenu, stoga je veoma porozan i šupljikav iznutra, a možda i ispunjen ledom. Ipak, površina mu je prekrivena regolitom (finom prašinom) debljine preko 100 metara. Izbrazdan je kraterima, najveći i najupečatljiviji od njih se zove Stiknijev krater.

Fobos, iako dosada neposećen ijednom sondom, nalazi se na meti budućih istraživanja, pa čak i kao odskočna daska za ljudsku posadu na Mars. Zbog slabe refleksije, Fobos je teško uočiti sa Zemlje. Magnituda mu je 11.3, pa je nemoguće videti ga golim okom (granica vidljivosti je magnituda 6 u idealnim (mračnim) uslovima, a magnituda 3 u gradskim uslovima). Zbog toga je za posmatranje Fobosa potreban ozbiljniji teleskop, pa čak ni tada nije jednostavno.

Drugi, dalji Marsov mesec je Dejmos (Mars II). Otkrio ga je takođe Asaf Hol 1877. nekoliko dana pre Fobosa. Nazvan je takođe po Aresovom sinu, i u prevodu znači Užas, Trepet. Tako su Fobos i Dejmos u prevodu Strah i Trepet. Orbitira na udaljenosti od oko 20.000km od površine Marsa, oko koga se okrene za nešto više od 30 sati. Kao i Fobos, to nije čvrsta stena, već porozna gomila materijala sličnog sastava i karakteristika. Dimenzija je 15x12x10km, sa prosečnim prečnikom od 12km. Takođe je izbrazdan kraterima, ali ne toliko drastično kao Fobos. Za razliku od Fobosa, koji se kreće toliko brzo da izlazi na zapadu, Dejmos posmatrano sa Marsove površine izlazi na istoku, i ne predstavlja naročito spektakularan prizor. Vidljiv je otprilike onako kako je vidljiva Venera sa Zemlje (dok za razliku, Fobos može da priredi delimično pomračenje Sunca).

Ono što je rečeno za posmatranje Fobosa sa Zemlje, važi i za Dejmos, uz dodatak da je on još neuhvatljiviji, zbog manje veličine i magnitude od 12.4.

Nepoznato je poreklo ova dva satelita. Na prvi pogled Fobos i Dejmos izgledaju kao tipični zarobljeni asteroidi, nešto što je normalno u Jupiterovom ili Saturnovom sistemu. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Svaki zarobljeni asteroid bi imao potpuno nepravilnu orbitu oko matične planete. Fobos i Dejmos orbitiraju u veoma pravilnoj orbiti oko Marsa, koja je gotovo kružna, a uz to smeštena na samom Marsovom ekvatoru. Šanse za tako nešto su minimalne ako je u pitanju zarobljavanje asteroida, pogotovo za Dejmos (pa bi u teoriji Fobos i Dejmos u tom slučaju u stvari bili binarni asteroid koji se naknadno razdvojio usled dejstva planete). Mnogo je verovatnije da su Fobos i Dejmos nastali udarom nekog tela u Mars i raspršavanjem materijala u orbitu, nešto slično kao u slučaju Zemlje i Meseca.

Tot Atlantidjanin

Thu, 01 Dec 2011 12:53:15 +0100

Moj prvi ozbiljniji rad, iako je malo toga u njemu u stvari moje delo. Ovo je tema koja me je u jednom trenutku veoma zaintrigirala, pa mi je trebalo samo par nedelja da je realizujem. Ipak, čitalac će primetiti da knjiga nema u potpunosti završni izgled. To je zato što sam iskoristio priliku koja mi se ukazala da knjigu pretočim u materijalno, odnosno da je odštampam, što sam od samog početka i hteo. Knjiga je stoga pre radna verzija nego završna, štampana u skromnih (ali za mene značajnih) 5 primeraka. Voleo bih još da mogu da se setim imena štamparije koja mi je izašla u susret i odradila posao bez ikakve naknade, ali na žalost ne mogu.